Tačno, nisam pisao ponovo nekih mesec dana i više, pre svega jer sam bio prilično zauzet. Bila mi je Gaga na 3 nedelje, a i pišem ovu disertaciju koju imam da završim za mesec dana. Bilo nam je super, putovali smo, bili u Londonu, Mančesteru, Liverpulu. Pisao bih i o tome dosta jer je bilo jako zanimljivih doživljaja. Ali, s obzirom da nemam vremena i da ovo pišem iz kancelarije, samo ću da postavim linkove ka slikama, pa sad kažu da slika govori kao hiljadu reči (ne znam da li se te reči računaju i u disertaciji :) ) Evo albuma sa slikama koje sam postavio
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20i%20Kari%20na%20bazenu/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Liverpool/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Manchester/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Notingem/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Nottingham%202-gi%20deo/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20rastanak/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20u%20Londonu%20-%20Take%201/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20u%20Londonu%20-%20Take%202/
ili kome je previše da gleda hiljade slika, može da prođe kroz ove albume na fb koje sam stavio da budu vidljivi i spolja, tu su neke manje-više odabrane slike.
http://www.new.facebook.com/album.php?aid=48098&l=ac234&id=501572451
http://www.new.facebook.com/album.php?aid=48101&l=56226&id=501572451
Skoro sam išao na utakmicu Nottingham Forrest-a sa Karijem. Evo i tih slika
http://www.new.facebook.com/album.php?aid=48675&l=6f285&id=501572451
Za dodatak, upisao bih jednu izjavu Nemanje Vidića koja govori i o tome što sam ja pričao u prethodnom postu.
Vidić je rekao da ne planira da ostane da živi u Engleskoj i dodao da bi želeo da se okuša u španskoj fudbalskoj ligi. "Neću ostati da živim u Engleskoj, to je sigurno. Ovde samo na kratko vidite zrak sunca i ponovo se pojave oblaci. Zime su blage, ali leti temperatura dostigne tek 20 stepeni. I pada kiša, kiša, kiša... Želeo bih da se okušam u nekoj drugoj ligi, možda u Španiji". Vidić, koji je standardan u ekipi Aleksa Fergusona od kada je 2006. godine u klub došao iz moskovskog Spartaka, dodao je da se u Španiji nikada ne bi žalio na vreme i temperaturu, ali i naglasio da se bolje prilagodio na život u Rusiji, nego što je za dve godine u Engleskoj.
"U Rusiji i Srbiji ljudi žive sličnije, dok je u Engleskoj sve drugačije. Ovde ljudi nemaju vremena da uživaju u životu. Tokom nedelje svi naporno rade i ovde nisam srećan. Ljudi razgovaraju samo za vreme pauze za ručak. Uveče dođu kući i gledaju tv program, jer sutra moraju rano da ustanu", rekao je jedan od najboljih odbrambenih igrača u Premijer ligi.
Fudbaler Mančestera rekao je da nisu samo loši vremenski uslovi razlog za njegovo nezadovoljstvo u Engleskoj.
"Samo vikendom se viđam sa prijateljima, ali za nas fudbalere, to su najvažniji dani u nedelji. Lakše mi je bilo da se prilagodim životu u Rusiji. U Engleskoj nemam sa kime da razgovaram. Na početku mi je bilo vrlo teško. Živeo sam u hotelu, koji sam napuštao samo zbog treninga. Mislio sam da ću poludeti", rekao je Vidić.
Pisaću uskoro sigurno više...
Pozdrav
27. 8. 2008.
21. 7. 2008.
Zelen-trava doma mooog
Zdravo dragi Blože!
Težak dan je bio ponedeljak, 21. juli. Neki će pomisliti da pričam o Radovanu, ali ne, pričam o sebi. Nevezano za to da li je kriv ili ne, to će nadam se pokazati suđenje, moram da priznam da me je oduševio čovek i da napravim malu digresiju od inicijalne teme koju sam želeo da pričam. Kad sam danas pročitao u novinama kako se čovek predstavljao, šta je sve radio, mogu samo da mu čestitam. To što izgleda kao Aspiriniks je druga priča, ali da je držao predavanja, zarađivao, pa čak i pisao za novine, pokazuje koliko ima snažnu volju i koliko je mentalno stabilan. Bukvalno se pretvorio u drugog čoveka.
Ali dosta o njemu, ima ga po svim novinama. Zašto je meni bio težak dan? Pa, ko prati ove moje pisanije, mogao je da primeti da se u poslednje vreme baš i nisam bio najlepše raspoložen, da sam se stalno žalio na mnoge stvari, možda najviše i na vreme. Uistinu, sigurno je vreme jedan od faktora koji su uticali da se osećam lošije i na neki način nezadovoljno. Naravno nostalgija koja se produbljuje vremenom otkad sam otišao poslednji put pre 2 meseca i određenom dozom usamljenosti koja se malo povećala otkad sam povredio koleno, nosio štake itd. Verovatno je i činjenica da ne igram više odbojku doprinela jer mi je to bio ventil sa jedne strane.
Dakle, ja sam mnogo mnogo razmišljao vezano za moju odluku da ostanem ovde na doktorskim studijama još 3 godine. Razmišljao i presudio na kraju da odustanem i vratim se kući. Dakle, da završim masters tamo u septembru nadam se i posle toga se vratim doma. Bilo je teško odlučiti se i predomisliti sada. Ovo je dobra prilika da nastavim sa studijama i doktoriram za 3 godne na dobrom univerzitetu. Imam jako dobru komunikaciju sa profesorkom koja je odličan stručnjak, dakle sve preduslove da imam kvalitetan doktorat. Živim u multinacionalnom okruženju koje je vrlo zanimljivo, upoznao sam puno ljudi. Takođe, puno pogodnosti ima život u ovoj zemlji, kao što su kupovina preko neta. Još mi je teže bilo jer sam već profesorki rekao da ću ostati i ona se prilično založila da pronađe sredstva za mene kako bih ostao.
Pa ipak, poslednjih meseci sam shvatio da doktorske studije nisu ono što me ispunjava i da se ovde ne osećam srećno. Naravno da želim da radim phd i da teško mogu da zamislim sebe u budućnosti bez dr(kadžija) ispred svog imena. Ali ipak u ovom trenutku nisam spreman da žrtvujem svoje zadovoljstvo i sreću zbog toga. Jer 3 godine je dug period, a ako se ja ne osećam sretnim i ispunjenim kad dođem u stan i ako nemam sa kim da se nasmejem, ako čekam vikend da bih imao više vremena da telefoniram skajpom, ako živim i radim sa iščekivanjem kada ću sledeći put da putujem kući, to onda nije prava stvar. U ovom trenutku se tako osećam i već duže vreme takva osećanja preovladavaju u meni. Želim da igram tenis sa bratom ispred zgrade, da mu pokazujem matematiku i gubim u šahu, da izvedem Gagu na večeru, da odem sa mojima na vikend u Soko banju. PhD je nešto što ja treba da uradim, nešto što mi po inerciji dolazi posle mastera. Ali, ne moram sada odmah po svaku cenu. To sam shvatio, jer u ovom trenutku, bitnije mi je koliko sam zadovoljan i kako živim nego šta će pisati ispred mog imena. Možda mi je bolje u planu na duže, ali biće novih prilika, na kraju mogu to uraditi i u Srbiji. Moguće je i da bih se privikao posle određenog vremena, ali pitanje je da li je dobro da se privikavam na ono što ne želim ili da živim onako kako bih voleo.
U nedelju sam definitivno odlučio i u ponedeljak rešio da kažem profesorki. Nema razloga za odlaganja, što pre kažem bolje je za sve, pre svega da neko drugi dođe na to mesto. Bila je to knedla koju sam morao da progutam, jer sam sa profesorkom imao dobar kontakt, dosta se potrudila da dobijem finansije za doktorat i meni je bilo jako teško da joj saopštim, pogotovo 2 meseca posle najave da ću ostati. Najviše mi je krivo jer sam onda zaludno zauzimao to mesto a mogao je neko drugi da se prijavi u međuvremenu i pronađe sponzorstvo. Skupljao sam hrabrost sat vremena, jer je trebalo da joj kažem ono što sam znao da će da je razočara i da pokušam da objasnim šta jee uzrok tome i kako se osećam. Nego, kad sam želeo da odem kod nje u kancelariju, bio je neki momak koji se dosta zadržao što je još prolongiralo moju nestabilnost i neugodno osećanje.
Ipak, došao je i taj tren, ušao sam i rekao direktno šta nameravam i šta je razlog, odnosno kako se osećam povodom svega. Prema njenom izrazu lica, mogao sam odmah posle prve rečenice da vidim razočarenje i nezadovoljstvo koji je pratio dalji tok razgovora. Pokušao sam da objasnim kako se osećam, i šta me je navelo da promenim mišljenje posle 2 meseca. Razgovor mi je bio težak i mučan jer sam se sve vreme osećao loše zbog svega prema njoj, a i sada se osećam slično. Ona je pokušala da me navede da razmislim još malo, međutim ja sam shvatio šta želim i definitivno odlučio. Bio sam apsolutno iskren i nadam se da je ona to mogla da vidi. Nadam se zaista da će se naći neko ko je zainteresovan da radi ovde doktorske studije iz hyper-heuristics. U svakom slučaju bolje je da sada kažem, nego da se povučem posle godinu dana ili da se privikavam na nešto što ne želim.
Tako, ja nastavljam svoj quest, trenutno pišem master rad koji treba da završim do sredine septembra. Idem na konferenciju u Jorku da prezentujem svoje rezultate. Dolazi mi Gaga u petak. Srbi počinju da izdaju nove falš pasoše. Uskoro će OI, a i onaj LHC. A ja, ja mislim da sam odlučio pravu stvar i progutavši ovu knedlu, zadovoljnije idem dalje.
Težak dan je bio ponedeljak, 21. juli. Neki će pomisliti da pričam o Radovanu, ali ne, pričam o sebi. Nevezano za to da li je kriv ili ne, to će nadam se pokazati suđenje, moram da priznam da me je oduševio čovek i da napravim malu digresiju od inicijalne teme koju sam želeo da pričam. Kad sam danas pročitao u novinama kako se čovek predstavljao, šta je sve radio, mogu samo da mu čestitam. To što izgleda kao Aspiriniks je druga priča, ali da je držao predavanja, zarađivao, pa čak i pisao za novine, pokazuje koliko ima snažnu volju i koliko je mentalno stabilan. Bukvalno se pretvorio u drugog čoveka.
Ali dosta o njemu, ima ga po svim novinama. Zašto je meni bio težak dan? Pa, ko prati ove moje pisanije, mogao je da primeti da se u poslednje vreme baš i nisam bio najlepše raspoložen, da sam se stalno žalio na mnoge stvari, možda najviše i na vreme. Uistinu, sigurno je vreme jedan od faktora koji su uticali da se osećam lošije i na neki način nezadovoljno. Naravno nostalgija koja se produbljuje vremenom otkad sam otišao poslednji put pre 2 meseca i određenom dozom usamljenosti koja se malo povećala otkad sam povredio koleno, nosio štake itd. Verovatno je i činjenica da ne igram više odbojku doprinela jer mi je to bio ventil sa jedne strane.
Dakle, ja sam mnogo mnogo razmišljao vezano za moju odluku da ostanem ovde na doktorskim studijama još 3 godine. Razmišljao i presudio na kraju da odustanem i vratim se kući. Dakle, da završim masters tamo u septembru nadam se i posle toga se vratim doma. Bilo je teško odlučiti se i predomisliti sada. Ovo je dobra prilika da nastavim sa studijama i doktoriram za 3 godne na dobrom univerzitetu. Imam jako dobru komunikaciju sa profesorkom koja je odličan stručnjak, dakle sve preduslove da imam kvalitetan doktorat. Živim u multinacionalnom okruženju koje je vrlo zanimljivo, upoznao sam puno ljudi. Takođe, puno pogodnosti ima život u ovoj zemlji, kao što su kupovina preko neta. Još mi je teže bilo jer sam već profesorki rekao da ću ostati i ona se prilično založila da pronađe sredstva za mene kako bih ostao.
Pa ipak, poslednjih meseci sam shvatio da doktorske studije nisu ono što me ispunjava i da se ovde ne osećam srećno. Naravno da želim da radim phd i da teško mogu da zamislim sebe u budućnosti bez dr(kadžija) ispred svog imena. Ali ipak u ovom trenutku nisam spreman da žrtvujem svoje zadovoljstvo i sreću zbog toga. Jer 3 godine je dug period, a ako se ja ne osećam sretnim i ispunjenim kad dođem u stan i ako nemam sa kim da se nasmejem, ako čekam vikend da bih imao više vremena da telefoniram skajpom, ako živim i radim sa iščekivanjem kada ću sledeći put da putujem kući, to onda nije prava stvar. U ovom trenutku se tako osećam i već duže vreme takva osećanja preovladavaju u meni. Želim da igram tenis sa bratom ispred zgrade, da mu pokazujem matematiku i gubim u šahu, da izvedem Gagu na večeru, da odem sa mojima na vikend u Soko banju. PhD je nešto što ja treba da uradim, nešto što mi po inerciji dolazi posle mastera. Ali, ne moram sada odmah po svaku cenu. To sam shvatio, jer u ovom trenutku, bitnije mi je koliko sam zadovoljan i kako živim nego šta će pisati ispred mog imena. Možda mi je bolje u planu na duže, ali biće novih prilika, na kraju mogu to uraditi i u Srbiji. Moguće je i da bih se privikao posle određenog vremena, ali pitanje je da li je dobro da se privikavam na ono što ne želim ili da živim onako kako bih voleo.
U nedelju sam definitivno odlučio i u ponedeljak rešio da kažem profesorki. Nema razloga za odlaganja, što pre kažem bolje je za sve, pre svega da neko drugi dođe na to mesto. Bila je to knedla koju sam morao da progutam, jer sam sa profesorkom imao dobar kontakt, dosta se potrudila da dobijem finansije za doktorat i meni je bilo jako teško da joj saopštim, pogotovo 2 meseca posle najave da ću ostati. Najviše mi je krivo jer sam onda zaludno zauzimao to mesto a mogao je neko drugi da se prijavi u međuvremenu i pronađe sponzorstvo. Skupljao sam hrabrost sat vremena, jer je trebalo da joj kažem ono što sam znao da će da je razočara i da pokušam da objasnim šta jee uzrok tome i kako se osećam. Nego, kad sam želeo da odem kod nje u kancelariju, bio je neki momak koji se dosta zadržao što je još prolongiralo moju nestabilnost i neugodno osećanje.
Ipak, došao je i taj tren, ušao sam i rekao direktno šta nameravam i šta je razlog, odnosno kako se osećam povodom svega. Prema njenom izrazu lica, mogao sam odmah posle prve rečenice da vidim razočarenje i nezadovoljstvo koji je pratio dalji tok razgovora. Pokušao sam da objasnim kako se osećam, i šta me je navelo da promenim mišljenje posle 2 meseca. Razgovor mi je bio težak i mučan jer sam se sve vreme osećao loše zbog svega prema njoj, a i sada se osećam slično. Ona je pokušala da me navede da razmislim još malo, međutim ja sam shvatio šta želim i definitivno odlučio. Bio sam apsolutno iskren i nadam se da je ona to mogla da vidi. Nadam se zaista da će se naći neko ko je zainteresovan da radi ovde doktorske studije iz hyper-heuristics. U svakom slučaju bolje je da sada kažem, nego da se povučem posle godinu dana ili da se privikavam na nešto što ne želim.
Tako, ja nastavljam svoj quest, trenutno pišem master rad koji treba da završim do sredine septembra. Idem na konferenciju u Jorku da prezentujem svoje rezultate. Dolazi mi Gaga u petak. Srbi počinju da izdaju nove falš pasoše. Uskoro će OI, a i onaj LHC. A ja, ja mislim da sam odlučio pravu stvar i progutavši ovu knedlu, zadovoljnije idem dalje.
14. 7. 2008.
Koj ga izmisli taj kriket
Budim se jutros. Ono nije baš da se budim, probudi me iz nekog lepog sna glasno smejanje i lupanje. San sam na žalost zaboravio, jedino se sećam da mi se sviđao. Elem đelem, vidim ja na telefonu 4:32 i da bacim pogled kroz prozor, kad ono vidim neki momci igraju kriket baš ispod mog prozora. Jako su glasni, a posebno im je smešno kad lopta udari u neki od prozora na zgradama. Ne razumem se u sport i neću da kažem da je sranje unapred, ali sam se jako iznervirao. De im pade na pamet u 4-5 am (ujutru) da igraju kriket!? Uz to, pričaju na nekom čudnom jeziku, rekao bih da je arapski, a možda i turski. Ajde, probao sam da nastavim da spavam, ali nije išlo. Mislim, siguran sam da ima još stanara u zgradi koje su probudili ali niko se ne buni. Neko mora. Jes da mi je bilo nezgodno, jer u principu ne volim konflikte, ali ohrabrio sam se i kroz prozor sam im jebo mamicu (čitaj: lepo zamolio) da prestanu da igraju jer ne može da se spava. Što je najveća fora oni su se pokupili posle par minuta i bilo je opet tiho. Možda bi sada trebalo da izvedem neki pametan zaključak, ali trenutno nisam naročito filosofski inspirisan. Ovo čisto ispričah kao zanimljivost kooja mi se dogodila.
Ranije sam se nešto bunio da ovde leto nikako da dođe. Skoro sam shvatio da sam pogrešio. Leto je došlo i te kako. Čuo sam da su pre neki dan dve bubašvabe uginule od visokih temperatura, a isto toliko se javilo zdravstvenim institucijama kada je živa na termometru dostigla ovogodišnji maksimum od 24.7 stepeni. Zaista, to je preveliko odstupanje, kada je prosečna maksimalna dnevna temperatura u julu i avgustu oko 20.1 stepeni, a prosečna prosečna 16. Mogu zamisliti šta će se desiti sutra kada prognoziraju da će preći 25 na Celzijusovoj skali. Verovatno će se javiti čak 3 bubašvabe i jedan komarac.
Ovih dana se bavim nekakvim piskaranjem, vežbam engleski, koristim blagodeti Interneta i video konverzacije. Setim se često onog crtanog koji se emitovao pre 16-17 godina, bio je vezan za otkrića. Nisam propuštao taj crtać, ali sam zaboravio kako se zove. Bila je neka kao vila, malena, roze i mogla je da leti, i uvek je ,,slučajno'' pomagala velikim naučnicima da dođu do svog otkrića koja su, svako na svoj način, menjala čovečanstvo. U jednom od tih crtaća, prikazali su video telefoniranje kao nešto što će biti u budućnosti. I evo, sada je to sasvim normalna stvar. Eto, kad uporedim npr. taj crtać, zabavnike, emisije kao Opstanak, samo mogu da izrazim žaljenje zbog onog čime se bombarduju deca danas: Grandovi, Latino serije, skupština, ubilačke igrice... Istina, postoje danas Discovery i Animal Planet na primer, ali su praktično to samo kapljice u moru i baš će neko dete njih da traži pored 60 kanala na kablovskoj. Nije ni čudo što su deca postala toliko nasilna i sve više primera po Srbiji. Međutim, donekle ih i zakon štiti. Ovde u Britaniji je jedan 13-togodišnjak bukvalno ubio nekog čoveka od batina i zapalio ga posle. Sud mu je izrekao kaznu zatvora na dosta godina i ukinuo diskreciono pravo zbog težine zločina, tako da svi znaju kako se zove i njegovu sliku. Slično se desilo i u Americi nekim devojčicama koje su snimale maltretiranje i objavile ga. Kod nas prolaze ukorom i možda izbacivanjem iz škole.
Ali nije mi bila poenta toliko da kritikujem našu zemlju, ipak je ona prošla kroz puno teških godina, ratova, sankcija, gladovanja i dok su drugi gledali da naprave auto sa manjom emisijom štetnih gasova, mi smo ,,uvozili'' gorivo iz Rumunije original. Dok su svi imali organic, mi smo čekali u redu za mleko i leba. Predugo smo se borili za suvu egzistenciju i imamo dugačak put.
Ma bitno je da se mi pomirimo!
Ranije sam se nešto bunio da ovde leto nikako da dođe. Skoro sam shvatio da sam pogrešio. Leto je došlo i te kako. Čuo sam da su pre neki dan dve bubašvabe uginule od visokih temperatura, a isto toliko se javilo zdravstvenim institucijama kada je živa na termometru dostigla ovogodišnji maksimum od 24.7 stepeni. Zaista, to je preveliko odstupanje, kada je prosečna maksimalna dnevna temperatura u julu i avgustu oko 20.1 stepeni, a prosečna prosečna 16. Mogu zamisliti šta će se desiti sutra kada prognoziraju da će preći 25 na Celzijusovoj skali. Verovatno će se javiti čak 3 bubašvabe i jedan komarac.
Ovih dana se bavim nekakvim piskaranjem, vežbam engleski, koristim blagodeti Interneta i video konverzacije. Setim se često onog crtanog koji se emitovao pre 16-17 godina, bio je vezan za otkrića. Nisam propuštao taj crtać, ali sam zaboravio kako se zove. Bila je neka kao vila, malena, roze i mogla je da leti, i uvek je ,,slučajno'' pomagala velikim naučnicima da dođu do svog otkrića koja su, svako na svoj način, menjala čovečanstvo. U jednom od tih crtaća, prikazali su video telefoniranje kao nešto što će biti u budućnosti. I evo, sada je to sasvim normalna stvar. Eto, kad uporedim npr. taj crtać, zabavnike, emisije kao Opstanak, samo mogu da izrazim žaljenje zbog onog čime se bombarduju deca danas: Grandovi, Latino serije, skupština, ubilačke igrice... Istina, postoje danas Discovery i Animal Planet na primer, ali su praktično to samo kapljice u moru i baš će neko dete njih da traži pored 60 kanala na kablovskoj. Nije ni čudo što su deca postala toliko nasilna i sve više primera po Srbiji. Međutim, donekle ih i zakon štiti. Ovde u Britaniji je jedan 13-togodišnjak bukvalno ubio nekog čoveka od batina i zapalio ga posle. Sud mu je izrekao kaznu zatvora na dosta godina i ukinuo diskreciono pravo zbog težine zločina, tako da svi znaju kako se zove i njegovu sliku. Slično se desilo i u Americi nekim devojčicama koje su snimale maltretiranje i objavile ga. Kod nas prolaze ukorom i možda izbacivanjem iz škole.
Ali nije mi bila poenta toliko da kritikujem našu zemlju, ipak je ona prošla kroz puno teških godina, ratova, sankcija, gladovanja i dok su drugi gledali da naprave auto sa manjom emisijom štetnih gasova, mi smo ,,uvozili'' gorivo iz Rumunije original. Dok su svi imali organic, mi smo čekali u redu za mleko i leba. Predugo smo se borili za suvu egzistenciju i imamo dugačak put.
Ma bitno je da se mi pomirimo!
6. 7. 2008.
Kratak osvrt na Wimbledon
Haj!
Ovaj put pišem jedan, ne tako egocentričan post kao obično. Sasvim logično, ono što je držalo pažnju britanske sportske javnosti prethodne dve nedelje, i više nego EP u fudbalu je ovaj teniski turnir, za koga svi do jednog teniseri kao papagaji ponavljaju da je najveći od svih i najdraži svakome od njih. Prepun tradicije, istorije, mitova. Englezi su majstori da prodaju stvari više nego što one stvarno vrede. Kako i zašto je Vimbldon bolji turnir od Rolan Garosa ili US Open-a na primer? Ovde bre uglavnom poeni traju oko 3 udarca, često je servis dovoljan da se pobedi. Trava se gazi dve nedelje i onda se igra u finalu kada je cela osnovna a i servis linija ugažena, tu je u stvari više zemlja nego trava. Praktično su u finalu najgori uslovi za igru. Osim toga, dosadna kiša non-stop remeti igru, i najmanje prskanje je dovoljno da se teren prekrije, a ovde to stalno dolazi. Meni kao ljubitelju ove igre je dosta veće zadovoljstvo da gledam RG, jer mi je dopadljivija igra, lepši tenis. No dobro.
Naši su u singlu podbacili, baš sam se neprijatno iznenadio. Posle dobrih partija u Queens-u, očekivao sam od Novaka da dobro prođe. Ali, moguće je da je on mentalno iscrpljen, čoveku je teško da podnese konstantan pritisak da mora da pobeđuje. A verovatno ga je i Nadalova pobeda u finalu malo obeshrabrila i videlo se da ne igra sa istim žarom i snagom kao ranije. Ni u prvim rundama nije briljirao, a onda ga je sačekao Safin koji jednostavno nije hteo da se preda bez borbe i pobedio ga lagano. Najbolje je prošao Tipsy, ponovio prošlogodišnje 4-to kolo. Igrao je jako lepo, često su njegovi potezi bili prava umetnost, bacao se i leteo po terenu, imao strašne štop-voleje. Pobedio i Rodika, što nije mala stvar. Ponekad mi se čini da je on i talentovaniji teniser od Novaka, samo što Nole ima sjajne fizičke predispozicije. Troicki nije bio loš, ali nije navikao da igra u 5 setova, mada je imao Stepaneka. Devojke su igrale dobro, dok ih nisu počistile Kineskinje kao metlom iz kineske radnje. Obe sa po 2:0. Uteha je da su Ana i Jelena prve dve na svetu iako su tako loše prošle na Vimbldonu. Eto koliko vredi ovaj turnir...
Ipak, svetla tačka Ziki! :) Gledao sam celo finale dublova na BBC-ju. Moram da napomenem da je BBC fantastična nacionalna televizija. Prenose praktično sve sportske događaje, vesti na internetu, a mogu se gledati i druge emisije. I sve to besplatno, samo da pristupaš njihovom sajtu iz Britanije. Osim toga, prava je to interaktivna televizija, jer ti praktično biraš šta ćeš gledati. Ako se više teniskih mečeva igra na raznim terenima u isto vreme, možeš da gledaš koji hoćeš. Od reklama ni 'r'. Da se vratim na dublove. Nekad se čovek pita jesu li ti dublovi sport za starce, pošto ne mogu više da trče u singlu. U finalu, Nenad je bio najmlađi sa 32 godine. Dubl se uvek nekako stavlja po strani, čak ni finale ne gleda veliki broj ljudi. Ipak, smatram ga dosta atraktivnijim za gledanje, sa dosta voleja, smečeva, lobova, brzom igrom. Osim toga, i kad se skupe dobri singl igrači, ne mogu da pobede jake parove koji su slabi u singlu a igraju zajedno dugo. Zato je to timski sport. Zimonjić-Nestor(ović) su odigrali savršenu partiju, imali su par neiznuđenih grešaka za 4 seta. Nenadov servis je bio praktično neodbranjiv. I ne samo servis, Ziki je odigrao fantastično ceo meč i završio ga sjajnim return-om, što su i pohvalili na BBC. Pa ipak, možda i najbolji poen na celom Wimbldonu je bio pre toga, kada je Ulajet smečirao, loptica se odbila visoko i kada su svi već mislili da je poen gotov, Ziki (1.91+) je u košarkaškom stilu skočio u desni dvokorak i odsmečirao tu lopticu u ćošak pored zbunjenih protivnika. Stvari, u životu uopšte, nisu gotove dok se stvarno ne završe. Mislim da sam se više radovao ovoj tituli Zimonjića nego prethodnim titulama Novaka i Ane. Čovek je to stvarno zaslužio, koliko je dugo u svetu dubla vrhunski, svaka mu čast.
Sestre Vilijams, šta reći? One nastavljaju da haraju zelenim terenom, zaista su bez premca. Približavaju se opasno našima, videćemo do kraja godine šta će biti.
A ko je nedelju popodne proveo pred ekranom, prateći vremenske izveštaje sa periferije Londona, verujem da se nije pokajao, jer je imao šta da vidi. Praktičn
o, sve se čekalo na to finale, rezultati prethodnih rundi su bili poznati i pre početka. Dva asa, dva titana, u zaista mitskom dvoboju su ukrstili rekete i prikazali najveću tenisku predstavu koju sam gledao ikada. Gledao sam i Sampras-Agasi duele još davno, ali mislim da ovo rivalstvo prevazilazi to. Ova dvojica, koji su veliki džentlmeni i sportisti sa ubistvenim pobedničkim instinktom satima su se do nadljudskih granica trudili i dizali publiku na noge. To su strašni mentalni sklopovi, ljudi-mašine. To je kao kad igraš protiv kompjutera na najtežem nivou, mora se odigrati perfektno svaki poen, tako da protivnik to ne očekuje. Nije im smetao ni vetar, ni kiša koja prekida, u istinu su priredili spektakl za pamćenje. Možda bi se moglo reći: ,, Kralj je mrtav, živeo kralj!'', međutim to baš i ne pije vodu. Rodžer je i dalje prvi, a sad dolaze betonski tereni. U stvari, ovaj rasplet možda najviše odgovara Noletu, koji bi mogao ovako lakše da preskoči obojicu i zauzme prvo mesto. Videćemo da li je za to spreman. Ova dva su aždahe i bljuju vatre silne, ali po betonu ih je obojicu pobeđivao, posebno Rafu, tako da je sve moguće. Sada su ionako svi zaboravili na Djokera.
Verujem da je bilo još ljudi koji su uživali u tenisu ovih nedelja, a i ja se nadam da ću i uživo jednom posetiti Wimbledon, a posebno RG.
-- a sad natrag na med. sestre i master rad--
Ovaj put pišem jedan, ne tako egocentričan post kao obično. Sasvim logično, ono što je držalo pažnju britanske sportske javnosti prethodne dve nedelje, i više nego EP u fudbalu je ovaj teniski turnir, za koga svi do jednog teniseri kao papagaji ponavljaju da je najveći od svih i najdraži svakome od njih. Prepun tradicije, istorije, mitova. Englezi su majstori da prodaju stvari više nego što one stvarno vrede. Kako i zašto je Vimbldon bolji turnir od Rolan Garosa ili US Open-a na primer? Ovde bre uglavnom poeni traju oko 3 udarca, često je servis dovoljan da se pobedi. Trava se gazi dve nedelje i onda se igra u finalu kada je cela osnovna a i servis linija ugažena, tu je u stvari više zemlja nego trava. Praktično su u finalu najgori uslovi za igru. Osim toga, dosadna kiša non-stop remeti igru, i najmanje prskanje je dovoljno da se teren prekrije, a ovde to stalno dolazi. Meni kao ljubitelju ove igre je dosta veće zadovoljstvo da gledam RG, jer mi je dopadljivija igra, lepši tenis. No dobro.
Naši su u singlu podbacili, baš sam se neprijatno iznenadio. Posle dobrih partija u Queens-u, očekivao sam od Novaka da dobro prođe. Ali, moguće je da je on mentalno iscrpljen, čoveku je teško da podnese konstantan pritisak da mora da pobeđuje. A verovatno ga je i Nadalova pobeda u finalu malo obeshrabrila i videlo se da ne igra sa istim žarom i snagom kao ranije. Ni u prvim rundama nije briljirao, a onda ga je sačekao Safin koji jednostavno nije hteo da se preda bez borbe i pobedio ga lagano. Najbolje je prošao Tipsy, ponovio prošlogodišnje 4-to kolo. Igrao je jako lepo, često su njegovi potezi bili prava umetnost, bacao se i leteo po terenu, imao strašne štop-voleje. Pobedio i Rodika, što nije mala stvar. Ponekad mi se čini da je on i talentovaniji teniser od Novaka, samo što Nole ima sjajne fizičke predispozicije. Troicki nije bio loš, ali nije navikao da igra u 5 setova, mada je imao Stepaneka. Devojke su igrale dobro, dok ih nisu počistile Kineskinje kao metlom iz kineske radnje. Obe sa po 2:0. Uteha je da su Ana i Jelena prve dve na svetu iako su tako loše prošle na Vimbldonu. Eto koliko vredi ovaj turnir...
Ipak, svetla tačka Ziki! :) Gledao sam celo finale dublova na BBC-ju. Moram da napomenem da je BBC fantastična nacionalna televizija. Prenose praktično sve sportske događaje, vesti na internetu, a mogu se gledati i druge emisije. I sve to besplatno, samo da pristupaš njihovom sajtu iz Britanije. Osim toga, prava je to interaktivna televizija, jer ti praktično biraš šta ćeš gledati. Ako se više teniskih mečeva igra na raznim terenima u isto vreme, možeš da gledaš koji hoćeš. Od reklama ni 'r'. Da se vratim na dublove. Nekad se čovek pita jesu li ti dublovi sport za starce, pošto ne mogu više da trče u singlu. U finalu, Nenad je bio najmlađi sa 32 godine. Dubl se uvek nekako stavlja po strani, čak ni finale ne gleda veliki broj ljudi. Ipak, smatram ga dosta atraktivnijim za gledanje, sa dosta voleja, smečeva, lobova, brzom igrom. Osim toga, i kad se skupe dobri singl igrači, ne mogu da pobede jake parove koji su slabi u singlu a igraju zajedno dugo. Zato je to timski sport. Zimonjić-Nestor(ović) su odigrali savršenu partiju, imali su par neiznuđenih grešaka za 4 seta. Nenadov servis je bio praktično neodbranjiv. I ne samo servis, Ziki je odigrao fantastično ceo meč i završio ga sjajnim return-om, što su i pohvalili na BBC. Pa ipak, možda i najbolji poen na celom Wimbldonu je bio pre toga, kada je Ulajet smečirao, loptica se odbila visoko i kada su svi već mislili da je poen gotov, Ziki (1.91+) je u košarkaškom stilu skočio u desni dvokorak i odsmečirao tu lopticu u ćošak pored zbunjenih protivnika. Stvari, u životu uopšte, nisu gotove dok se stvarno ne završe. Mislim da sam se više radovao ovoj tituli Zimonjića nego prethodnim titulama Novaka i Ane. Čovek je to stvarno zaslužio, koliko je dugo u svetu dubla vrhunski, svaka mu čast.Sestre Vilijams, šta reći? One nastavljaju da haraju zelenim terenom, zaista su bez premca. Približavaju se opasno našima, videćemo do kraja godine šta će biti.
A ko je nedelju popodne proveo pred ekranom, prateći vremenske izveštaje sa periferije Londona, verujem da se nije pokajao, jer je imao šta da vidi. Praktičn
o, sve se čekalo na to finale, rezultati prethodnih rundi su bili poznati i pre početka. Dva asa, dva titana, u zaista mitskom dvoboju su ukrstili rekete i prikazali najveću tenisku predstavu koju sam gledao ikada. Gledao sam i Sampras-Agasi duele još davno, ali mislim da ovo rivalstvo prevazilazi to. Ova dvojica, koji su veliki džentlmeni i sportisti sa ubistvenim pobedničkim instinktom satima su se do nadljudskih granica trudili i dizali publiku na noge. To su strašni mentalni sklopovi, ljudi-mašine. To je kao kad igraš protiv kompjutera na najtežem nivou, mora se odigrati perfektno svaki poen, tako da protivnik to ne očekuje. Nije im smetao ni vetar, ni kiša koja prekida, u istinu su priredili spektakl za pamćenje. Možda bi se moglo reći: ,, Kralj je mrtav, živeo kralj!'', međutim to baš i ne pije vodu. Rodžer je i dalje prvi, a sad dolaze betonski tereni. U stvari, ovaj rasplet možda najviše odgovara Noletu, koji bi mogao ovako lakše da preskoči obojicu i zauzme prvo mesto. Videćemo da li je za to spreman. Ova dva su aždahe i bljuju vatre silne, ali po betonu ih je obojicu pobeđivao, posebno Rafu, tako da je sve moguće. Sada su ionako svi zaboravili na Djokera.Verujem da je bilo još ljudi koji su uživali u tenisu ovih nedelja, a i ja se nadam da ću i uživo jednom posetiti Wimbledon, a posebno RG.
-- a sad natrag na med. sestre i master rad--
24. 6. 2008.
I said yes, you look wonderfull tonight
Evo krecem da pišem češće,
Mada sam trenutno umoran i imam dosta obaveza, nastavljam da pišem. Najpre, iz Brunela. U četvrtak, pošto je to bilo zadnje veče izašli smo u grad. Najpre smo gledali Portugal-Nemačka u jednom pabu. Bio sam razočaran, prvo jer su Portugalci dosta bolje igrali u toku prvenstva, ali najviše jer sam tipovao da će oni da pobede. Ako nisam rekao u prošlom postu, a verovatno nisam, igram jednu igru preko neta. Moj drugar Nemac drži vebsajt na kome prognoziramo rezultate utakmica. Svi smo pre početka prvenstva uložili po 5 evra, i prvih nekoliko dobijaju novac. Ima nas ukupno 34, tako da prvi dobija 60, drugi 45, itd. Ja sam trenutno drugoplasirani, mada sam neko vreme bio i prvi, što je odličan uspeh. Inače, prognoziramo tačan rezultat, pa ako pogodiš pobednika ili nerešeno dobijaš 3 poena, a ako pogodiš tačan rezultat još 3. Ako pogrešiš za jedan pogodak, dobijaš jedan poen. Slično nešto kao b92 tip ako neko igra. Još treba u finalu da izdržim. Kako stvari stoje, verovatno ću da stavim na Špance, ali moguće je i da taktički promenim.
Prošli četvrtak u Brunelu je bio haos. Simon, verovatno najopičeniji lik u grupi, je punio 33 god. Kad kažem opičen ne mislim to bez veze, već mislim da dečko je stvarno malo nenormalan. Bio je bibliotekar i upisao doktorske iz računarstva, pojma nema, ali nije to sve. Kad ga čuješ kako priča, vidi se da je malo mentalan. Živi u nekom starinskom kulturnom prosvećenom hrišćanskom svetu, politički korektno, sav je fin i tih, miran, jadan. Ne pije alkohol, možda u malim količinama. Mi ostali smo već bili pod gasom, bila je utakmica Nemačka - Portugal, par piva, onda kad smo otišli u pub, još par pića. I šta će nama ,,muškarčinama, intelektualcima'' da padne na pamet, da kupimo Sajmonu rođendansko piće. I to kakvo piće, nas 6-torica po 5 funti koktel kakav možeš da zamisliš, sve oni prozirni alkoholi, kao votka, sambuka i slično. Jeste ovde piće skupo, ali ima dosta. Konobar je dopunio čašu limunadom da ublaži ukus. Lik je uzeo i popio to sve!!! Naravno, ne odjednom, ali je popio. I šta sad, posle možda pola sata, već mu se spavalo i bilo muka, trebalo je da ga vodimo kući. Ja sam terao ove moje da uzmemo taxi, ali Sajmon je odbijao, a i ovi ostali nisu baš bili za tu varijantu, već su bili za to da idemo pešice. Ne znam zašto, kad je dom gde smo smešteni barem 20 min pešaka, plus sa njim pijanim to će da se odužii. Međutim, on već sam počne da krene napolje, stignemo ga i pomažemo da hoda Amr (egipćanin) i ja. Ispovraćao se odmah ispred paba gde smo bili. Krenuli smo dalje, međutim, kako smo prešli ulicu Sajmon je krenuo da trči onako iz čista mira. A jadan ne zna ni gde treba da ide. U tom trenutku, shvatio sam da je alkohol sjajni lek protiv bolova, jer sam sa svojim sjebanim kolenom uspeo i da potrčim za njim što me je oduševilo. Ono, to trčanje, bolje da ga kažem trčkaranje, bilo je presporo, pa nisam ni mogao da ga stignem, ali je zato Amr, koji je bio omladinski reprezentativac Egipta u rukometu bez problema stigao i zaustavio. Onda su nam se pridružila još dvojica, tako da je bilo lakše da ga vodimo. Seli smo svi na zemlju da se malo odmorimo, a ovaj je Sajmon postao hiperaktivan i uzeo da radi trbušnjake, sa objašnjenjem da treba da ''build up energy''. Jao svašta. Zažalio sam svaku funtu što sam dao za ono odvratno piće. Međutim, preživeli smo nekako i za oko pla sata ga sproveli u sobu. Naravno, nisu tu bili svi koji su mu kupili piče, ostali su da se druže sa nekim ženskma sa kursa, koje baš nisu neke, ali dobro. Mi smo se postarali. U svakom slučaju, bilo je jako zabavno pričati sa njim usput, tu sam se iskidao od smeha. Ovaj Amr je takav lik perverzan, a tu je bio i Gianni ništa manje, skroz suprotno od Sajmona. I oni uzmu da pričaju non-stop o seksu, sisama, koječemu, dok im Sajmon odgovara sve fino korektno bez vulgarnih reči, kako treba kad nađeš pravu osobu, treba da je poštuješ, voliš, itd. To je stvarno nezaboravno veče. Posle smo ostali još dva sata u njegovoj sobi da budemo sigurni da mu je dobro i odosmo kući. Ali definitivno, možda i najgluplja stvar koju sam uradio otkad sam došao ovde (ne računajući sam dolazak ;) ) jesu tih 5 funti za Sajmonovo piće.
Subota, ponovo u Notingemu, u iščekivanju finala teniskog turnira Nottingham Open, koji mu dođe kao generalna proba pred Wimbledon. Bilo je tu dosta tenisera iz prvih 30, stvarno fin turnir. Jelena i ja smo uzeli karte za finale (pošto nisam bio tu cele nedelje) u koje su se plasirali Karlović i Verdasko. Kiša je odložila na žalost početak meča i organizatori su rekli da ga pomeraju za kasnije u nadi da će da stane. I tako par puta, oni pomeraju početak, mi se tu vrtimo okolo, pa sigurno 5-6 sati smo čekali kad će da krene. Nego sreća je Jelena u blizini pa nismo morali da sedimo tamo sve vreme. I na kraju igrali su unutra, a unutra nema gledalaca, tako da ništa od gledanja. Ono, gledali smo ona tv-u u restoranu tu u okviru teniskog centra. Bio je uzbudljiv meč, Karlović pobedio 2:1 sa dva taj brejka. Interesantno, svi su navijali za Verdaska, i pored toga što je Karlović osvojio prošle godine. Ne znam, možda zato što su ih Hrvati izbacili sa EP, a možda i zato što ne vole Balkance generalno. U svakom slučaju, šteta što lepo nismo mogli da pratimo meč, ali biće dana...
I da okončam ovaj izveštaj, ponedeljak u Notingem Areni gostovao je Erik Klepton. Bilo je to dvoipočasovno uživanje u vrhunskoj rok muzici starog majstora. Koliko sam obaveza imao tog dana, za malo da zaboravim da odem na cert. Nego sreća setih se. Bio sam sa Pedrom, Brazilcem iz moje kancelarije i njegovom nekom drugaricom. Bez veze, pošto sam ja kupio kartu malo kasnije, nisam mogao da imam sedišta gde i oni, tako da je bilo malo glupo. A ono što je posebno zanimljivo, što je i očekivano, publika je uglavnom bila Kleptonovo godište, tako da su sve stariji parovi bili oko mene. Naravno, nije mi smetalo da se lepo provedem. Svirka je stvarno bila sjajna, posebno sam uživao uz pesme Wonderful tonight i Layla. Baš mi se ide na neki koncerat ponovo, samo da nisu toliko skupi.
Pozdrav svima u Srbiji a i šire. Sva sreća da će ovi novi pasoši moći ,,na vreme'' da se podignu pošto stari važe samo do decembra. A to što se tamo kuvate na +40, bolje i to nego da vam pada kiša sa 18 stepeni, da znate! Ja sam se danas spičkao kad sam se vraćao kući u debeloj dukserici.
Mada sam trenutno umoran i imam dosta obaveza, nastavljam da pišem. Najpre, iz Brunela. U četvrtak, pošto je to bilo zadnje veče izašli smo u grad. Najpre smo gledali Portugal-Nemačka u jednom pabu. Bio sam razočaran, prvo jer su Portugalci dosta bolje igrali u toku prvenstva, ali najviše jer sam tipovao da će oni da pobede. Ako nisam rekao u prošlom postu, a verovatno nisam, igram jednu igru preko neta. Moj drugar Nemac drži vebsajt na kome prognoziramo rezultate utakmica. Svi smo pre početka prvenstva uložili po 5 evra, i prvih nekoliko dobijaju novac. Ima nas ukupno 34, tako da prvi dobija 60, drugi 45, itd. Ja sam trenutno drugoplasirani, mada sam neko vreme bio i prvi, što je odličan uspeh. Inače, prognoziramo tačan rezultat, pa ako pogodiš pobednika ili nerešeno dobijaš 3 poena, a ako pogodiš tačan rezultat još 3. Ako pogrešiš za jedan pogodak, dobijaš jedan poen. Slično nešto kao b92 tip ako neko igra. Još treba u finalu da izdržim. Kako stvari stoje, verovatno ću da stavim na Špance, ali moguće je i da taktički promenim.
Prošli četvrtak u Brunelu je bio haos. Simon, verovatno najopičeniji lik u grupi, je punio 33 god. Kad kažem opičen ne mislim to bez veze, već mislim da dečko je stvarno malo nenormalan. Bio je bibliotekar i upisao doktorske iz računarstva, pojma nema, ali nije to sve. Kad ga čuješ kako priča, vidi se da je malo mentalan. Živi u nekom starinskom kulturnom prosvećenom hrišćanskom svetu, politički korektno, sav je fin i tih, miran, jadan. Ne pije alkohol, možda u malim količinama. Mi ostali smo već bili pod gasom, bila je utakmica Nemačka - Portugal, par piva, onda kad smo otišli u pub, još par pića. I šta će nama ,,muškarčinama, intelektualcima'' da padne na pamet, da kupimo Sajmonu rođendansko piće. I to kakvo piće, nas 6-torica po 5 funti koktel kakav možeš da zamisliš, sve oni prozirni alkoholi, kao votka, sambuka i slično. Jeste ovde piće skupo, ali ima dosta. Konobar je dopunio čašu limunadom da ublaži ukus. Lik je uzeo i popio to sve!!! Naravno, ne odjednom, ali je popio. I šta sad, posle možda pola sata, već mu se spavalo i bilo muka, trebalo je da ga vodimo kući. Ja sam terao ove moje da uzmemo taxi, ali Sajmon je odbijao, a i ovi ostali nisu baš bili za tu varijantu, već su bili za to da idemo pešice. Ne znam zašto, kad je dom gde smo smešteni barem 20 min pešaka, plus sa njim pijanim to će da se odužii. Međutim, on već sam počne da krene napolje, stignemo ga i pomažemo da hoda Amr (egipćanin) i ja. Ispovraćao se odmah ispred paba gde smo bili. Krenuli smo dalje, međutim, kako smo prešli ulicu Sajmon je krenuo da trči onako iz čista mira. A jadan ne zna ni gde treba da ide. U tom trenutku, shvatio sam da je alkohol sjajni lek protiv bolova, jer sam sa svojim sjebanim kolenom uspeo i da potrčim za njim što me je oduševilo. Ono, to trčanje, bolje da ga kažem trčkaranje, bilo je presporo, pa nisam ni mogao da ga stignem, ali je zato Amr, koji je bio omladinski reprezentativac Egipta u rukometu bez problema stigao i zaustavio. Onda su nam se pridružila još dvojica, tako da je bilo lakše da ga vodimo. Seli smo svi na zemlju da se malo odmorimo, a ovaj je Sajmon postao hiperaktivan i uzeo da radi trbušnjake, sa objašnjenjem da treba da ''build up energy''. Jao svašta. Zažalio sam svaku funtu što sam dao za ono odvratno piće. Međutim, preživeli smo nekako i za oko pla sata ga sproveli u sobu. Naravno, nisu tu bili svi koji su mu kupili piče, ostali su da se druže sa nekim ženskma sa kursa, koje baš nisu neke, ali dobro. Mi smo se postarali. U svakom slučaju, bilo je jako zabavno pričati sa njim usput, tu sam se iskidao od smeha. Ovaj Amr je takav lik perverzan, a tu je bio i Gianni ništa manje, skroz suprotno od Sajmona. I oni uzmu da pričaju non-stop o seksu, sisama, koječemu, dok im Sajmon odgovara sve fino korektno bez vulgarnih reči, kako treba kad nađeš pravu osobu, treba da je poštuješ, voliš, itd. To je stvarno nezaboravno veče. Posle smo ostali još dva sata u njegovoj sobi da budemo sigurni da mu je dobro i odosmo kući. Ali definitivno, možda i najgluplja stvar koju sam uradio otkad sam došao ovde (ne računajući sam dolazak ;) ) jesu tih 5 funti za Sajmonovo piće.
Subota, ponovo u Notingemu, u iščekivanju finala teniskog turnira Nottingham Open, koji mu dođe kao generalna proba pred Wimbledon. Bilo je tu dosta tenisera iz prvih 30, stvarno fin turnir. Jelena i ja smo uzeli karte za finale (pošto nisam bio tu cele nedelje) u koje su se plasirali Karlović i Verdasko. Kiša je odložila na žalost početak meča i organizatori su rekli da ga pomeraju za kasnije u nadi da će da stane. I tako par puta, oni pomeraju početak, mi se tu vrtimo okolo, pa sigurno 5-6 sati smo čekali kad će da krene. Nego sreća je Jelena u blizini pa nismo morali da sedimo tamo sve vreme. I na kraju igrali su unutra, a unutra nema gledalaca, tako da ništa od gledanja. Ono, gledali smo ona tv-u u restoranu tu u okviru teniskog centra. Bio je uzbudljiv meč, Karlović pobedio 2:1 sa dva taj brejka. Interesantno, svi su navijali za Verdaska, i pored toga što je Karlović osvojio prošle godine. Ne znam, možda zato što su ih Hrvati izbacili sa EP, a možda i zato što ne vole Balkance generalno. U svakom slučaju, šteta što lepo nismo mogli da pratimo meč, ali biće dana...
I da okončam ovaj izveštaj, ponedeljak u Notingem Areni gostovao je Erik Klepton. Bilo je to dvoipočasovno uživanje u vrhunskoj rok muzici starog majstora. Koliko sam obaveza imao tog dana, za malo da zaboravim da odem na cert. Nego sreća setih se. Bio sam sa Pedrom, Brazilcem iz moje kancelarije i njegovom nekom drugaricom. Bez veze, pošto sam ja kupio kartu malo kasnije, nisam mogao da imam sedišta gde i oni, tako da je bilo malo glupo. A ono što je posebno zanimljivo, što je i očekivano, publika je uglavnom bila Kleptonovo godište, tako da su sve stariji parovi bili oko mene. Naravno, nije mi smetalo da se lepo provedem. Svirka je stvarno bila sjajna, posebno sam uživao uz pesme Wonderful tonight i Layla. Baš mi se ide na neki koncerat ponovo, samo da nisu toliko skupi.
Pozdrav svima u Srbiji a i šire. Sva sreća da će ovi novi pasoši moći ,,na vreme'' da se podignu pošto stari važe samo do decembra. A to što se tamo kuvate na +40, bolje i to nego da vam pada kiša sa 18 stepeni, da znate! Ja sam se danas spičkao kad sam se vraćao kući u debeloj dukserici.
18. 6. 2008.
A leto kad ce stigne
Cao svima,
Evo ovaj put pisem bez srpskih slova, jebi ga, nisam kuci i nemam ih ovde, ali ce pominemo. S obzirom na vremena kada pisem ovaj blog, izgleda kao da ga vestacki odrzavam u zivotu. A mozda je i tacno.
Inace, dosta se stvari dogadja. Kako i ne, kad ne stizem da pisem. Prvo, da kazem da mi je noga dosta bolje i da se oporavljam, hodam bez staka i po malo hramljem ali je ok. Pre nedejlu dana sam bio kod doktora da pogleda. Kaze da je svakako istegnuce a ne prelom ligamenta, sto bi znacilo da ne treba da se ide na operaciju. Imam da radim dosta vezbi i nadajmo se da ce sve biti okej. Moram da kazem da sam odusevljen zdravstvenim sistemom. Prvo, sto sam zakazao kod doktora 10-minutni pregled preko telefona. Pregledi koji se zakazuju su za stvari koje nisu hitne i ne treba im puno vremena. Samo sam im rekao ime i prezime preko tel. E sad, kad sam dosao tamo kad udjes u cekaonicu koja ima i televizor i tako to, sa strane stoji jedan touch screen. Tu treba da izaberes svoj datum rodjenja, i on ti odmah kaze kod kog doktora su ti zakazali i potvrdi ti vreme. Mada malo mi je bez veze to sa datumom rodjenja, jer je moguce da budu dvoje ljudi istog datuma u slicno vreme, ali verovatno te onda pita koji si ti od njih dvojice. E sad, sve je to sminka, ali ono glavno. Doktor te prozove i udjes unutra. Iako sam ja u drugoj bolnici imao prvi pregled za koleno, on je na svom racunaru mogao da vidi izvestaj iz te bolnice i izvestaj doktora, tj. celu istoriju. E pitam se kad cemo mi to u Srbiji imati - jedinstveni centralizovani zdravstveni sistem, za sve bolnice i domove zdravlja, gde doktori imaju kompjutere koji im zaista sluze necemu.
Inace trenutno sam lociran na univerzitetu Brunel, u zapadnom Londonu. Imamo radionicu o konveksnoj optimizaciji. Nije da sam mnogo zainteresovan, ali nije lose, zanimljive stvari, linearno programiranje, kvadratno... Dobra stvar je da faks sve placa, tako da pravim malu pauzu od klasicnog rada, ucim nove stvari.
U subotu idem sa Jelenom na finale teniskog turnira Nottingham open, koji se igra ove nedelje. ima dosta poznatih imena, do duse ne iz prvih 10: Stepanek, Karlovic, Cilic, Monfis, Verdasco... Posto jebiga ne mogu da idem na Wimbledon, ovo je takodje super akcija. A u ponedeljak, ima koncert Erica Clapton-a u Areni. Videcu da odem sam. Ide Pedro sa jos nekim, ali su vec kupili karte, pa necemo da budemo zajedno, ali nema veze, mozemo da odemo zajedno pa cemo da sedimo zasebno. Treba da vidim za karte.
Prethodnog vikenda sam bio na rodjendanu, kod devojke drugara Torstena sa odbojke. Nisam se ja nesto sa njom sprijateljio, ali sam uvek bio tu kad Torsten nesto organizuje, tako da me verovatno zato zvala. Oboje studiraju matematiku ovde, tako da su pored nas 3-4 sa odbojke svi ostali studenti. Mada, ni mi nismo daleko, CS i masinstvo. Ne znam da li ta cinjenica da su ti ljudi doktoranti na matematici toliko uticala. Mozda je dovoljno da su doktoranti u engleskoj, ali mislim da matematika ima tu veze. To je najkonzervativnije drustvo u kome sam se obreo za dosta dugo vreme. Ali i dosta "profinjeno". Tipa, jedemo svi levom viljuskom, pije se vino tako sto se drzi drska. Ako nesto treba da odradis prstima (npr. da jedes mumuruz) to se najavi i takve fore. Mislim, sve je to fino, kultura, ja se trudim da postujem pravila koja znam. Ali pitam se prema nekim drugim stvarima, da li ti ljudi uzivaju u zivotu. Tesko je opisati nacin izrazavanja, fin, nerdy, bez bilo kakvih bliskosti ruznim recima, bez bilo kakvih indicija "pokvarenih" sala, kilometrima daleko od perverznih zajebancija. Mislim da je najbolji nacin da se to prikaze situacija kada je slavljenica pricala kako je pravila tortu i objasnjavala kako je velicina bitna za to sto je pravila. I onda je jedna cura tu, koja nije iz matematickog drustva dodala kako je velicina uvek bitna. Slavljenica se toliko zacrvenela i osramotila da je meni bilo glupo i neprijatno. A da, prosli put sam pred njom ispricao onaj vic zasto zene slabo znaju matematiku, i tad se onako nasla uvredjenom i namrstila dok su se ostali smejali. U svakom slucaju, ne znam koliko cu se ja promeniti za par godina, ne verujem mnogo, jer imam iz korena drugacija shvatanja. Ali me muci okruzenje koje ce me pratiti, a covek se nekako utapa u okolinu.
I tako, dok su moji ove nedelje uzivali u Grckoj, Nesa imao turnir zauzeo 6-to mesto do 12, ja sam ovde u vetrovitoj engleskoj, gde ima svega, ali nema nicega. Moram da razmislim sta da radim sa svim tim stvarima...
Evo ovaj put pisem bez srpskih slova, jebi ga, nisam kuci i nemam ih ovde, ali ce pominemo. S obzirom na vremena kada pisem ovaj blog, izgleda kao da ga vestacki odrzavam u zivotu. A mozda je i tacno.
Inace, dosta se stvari dogadja. Kako i ne, kad ne stizem da pisem. Prvo, da kazem da mi je noga dosta bolje i da se oporavljam, hodam bez staka i po malo hramljem ali je ok. Pre nedejlu dana sam bio kod doktora da pogleda. Kaze da je svakako istegnuce a ne prelom ligamenta, sto bi znacilo da ne treba da se ide na operaciju. Imam da radim dosta vezbi i nadajmo se da ce sve biti okej. Moram da kazem da sam odusevljen zdravstvenim sistemom. Prvo, sto sam zakazao kod doktora 10-minutni pregled preko telefona. Pregledi koji se zakazuju su za stvari koje nisu hitne i ne treba im puno vremena. Samo sam im rekao ime i prezime preko tel. E sad, kad sam dosao tamo kad udjes u cekaonicu koja ima i televizor i tako to, sa strane stoji jedan touch screen. Tu treba da izaberes svoj datum rodjenja, i on ti odmah kaze kod kog doktora su ti zakazali i potvrdi ti vreme. Mada malo mi je bez veze to sa datumom rodjenja, jer je moguce da budu dvoje ljudi istog datuma u slicno vreme, ali verovatno te onda pita koji si ti od njih dvojice. E sad, sve je to sminka, ali ono glavno. Doktor te prozove i udjes unutra. Iako sam ja u drugoj bolnici imao prvi pregled za koleno, on je na svom racunaru mogao da vidi izvestaj iz te bolnice i izvestaj doktora, tj. celu istoriju. E pitam se kad cemo mi to u Srbiji imati - jedinstveni centralizovani zdravstveni sistem, za sve bolnice i domove zdravlja, gde doktori imaju kompjutere koji im zaista sluze necemu.
Inace trenutno sam lociran na univerzitetu Brunel, u zapadnom Londonu. Imamo radionicu o konveksnoj optimizaciji. Nije da sam mnogo zainteresovan, ali nije lose, zanimljive stvari, linearno programiranje, kvadratno... Dobra stvar je da faks sve placa, tako da pravim malu pauzu od klasicnog rada, ucim nove stvari.
U subotu idem sa Jelenom na finale teniskog turnira Nottingham open, koji se igra ove nedelje. ima dosta poznatih imena, do duse ne iz prvih 10: Stepanek, Karlovic, Cilic, Monfis, Verdasco... Posto jebiga ne mogu da idem na Wimbledon, ovo je takodje super akcija. A u ponedeljak, ima koncert Erica Clapton-a u Areni. Videcu da odem sam. Ide Pedro sa jos nekim, ali su vec kupili karte, pa necemo da budemo zajedno, ali nema veze, mozemo da odemo zajedno pa cemo da sedimo zasebno. Treba da vidim za karte.
Prethodnog vikenda sam bio na rodjendanu, kod devojke drugara Torstena sa odbojke. Nisam se ja nesto sa njom sprijateljio, ali sam uvek bio tu kad Torsten nesto organizuje, tako da me verovatno zato zvala. Oboje studiraju matematiku ovde, tako da su pored nas 3-4 sa odbojke svi ostali studenti. Mada, ni mi nismo daleko, CS i masinstvo. Ne znam da li ta cinjenica da su ti ljudi doktoranti na matematici toliko uticala. Mozda je dovoljno da su doktoranti u engleskoj, ali mislim da matematika ima tu veze. To je najkonzervativnije drustvo u kome sam se obreo za dosta dugo vreme. Ali i dosta "profinjeno". Tipa, jedemo svi levom viljuskom, pije se vino tako sto se drzi drska. Ako nesto treba da odradis prstima (npr. da jedes mumuruz) to se najavi i takve fore. Mislim, sve je to fino, kultura, ja se trudim da postujem pravila koja znam. Ali pitam se prema nekim drugim stvarima, da li ti ljudi uzivaju u zivotu. Tesko je opisati nacin izrazavanja, fin, nerdy, bez bilo kakvih bliskosti ruznim recima, bez bilo kakvih indicija "pokvarenih" sala, kilometrima daleko od perverznih zajebancija. Mislim da je najbolji nacin da se to prikaze situacija kada je slavljenica pricala kako je pravila tortu i objasnjavala kako je velicina bitna za to sto je pravila. I onda je jedna cura tu, koja nije iz matematickog drustva dodala kako je velicina uvek bitna. Slavljenica se toliko zacrvenela i osramotila da je meni bilo glupo i neprijatno. A da, prosli put sam pred njom ispricao onaj vic zasto zene slabo znaju matematiku, i tad se onako nasla uvredjenom i namrstila dok su se ostali smejali. U svakom slucaju, ne znam koliko cu se ja promeniti za par godina, ne verujem mnogo, jer imam iz korena drugacija shvatanja. Ali me muci okruzenje koje ce me pratiti, a covek se nekako utapa u okolinu.
I tako, dok su moji ove nedelje uzivali u Grckoj, Nesa imao turnir zauzeo 6-to mesto do 12, ja sam ovde u vetrovitoj engleskoj, gde ima svega, ali nema nicega. Moram da razmislim sta da radim sa svim tim stvarima...
28. 5. 2008.
And we sing a sad song.
Heh. Oni koji su čitali ovaj blog a i onaj stari, mogli su da primete svakako da uglavnom pišem lepe stvari koje mi se događaju. Tu su neke plaže, putovanja, sunčanja, žurke, provod, klopa i slično. O nekim glupostima koje se događaju retko pišem, više zato što mi se uglavnom i dešavale lepe stvari, a i te lošije me generalno ne opterećuju, relativno lako prelazim preko njih i idem napred.
Ipak, s obzirom na ovaj uvod, da se pretpostaviti da se desila neka koju baš nije lako zaobići i zanemariti. Istina jeste da gledam sa pozitivnim raspoloženjem, ali zaslužila je pisanje u blogu. Pošto napisah prethodni post pre 3 dana, neočekivano je da već pišem novi, ali tako mu to dođe, niko ne očekuje špansku inkviziciju :)
Bilo kako bilo, u prethodnom postu sam sa ushićenjem i uzbuđenjem pisao o tome kako treba da idem na taj turnir na plaži, iznajmljujem auto, vozim levom stranom, itd. Od svega toga je sada veliko ništa. Još gore. Nikola je povredio svoje levo odavno osetljivo koleno na treningu u utorak. Ovaj put ga je povredio malo jače, pa je morao da ide u hitnu pomoć da doktor pogleda. Dobio sam na korišćenje štake, zavoj, da stavljam leda i da mirujem nekoliko dana. Dijagnoza je istegnuće unutrašnjeg ligamenta. I tako, umesto da prvi put vozim levom stranom ulice, imam priliku da prvi put u životu nosim štake, što su iskustva sličnog kvaliteta, možda je ovo drugo i jače. Sutra i prekosutra neću ići na faks, radiću od kuće. No danas sam morao da odem, da predam profesorki radove koje sam ocenio (izgleda da će dvoje da padne od 12, nije strašno). Takođe, uzeo sam nešto hrane koje sam imao tamo u frižideru (pileći bataci :D ) i naravno iskopirao fajlove na usb.
.jpg)
Rastojanje koje obično pretrčim za 2-3 minuta danas sam išao 30-40, nisam tačno merio. S tim što sam se mnogo više umorio i oznojio nego da sam trčao. Duks mi je bio sav mokar kad sam stigao kući, a imam upalu mišića ramena i tricepsa. Ono što je mnogo značajnije od par hektolitara znoja je zapravo spoznaja pada i gubitka nečega što it je standardno. Na moju sreću, ovaj pad bi trebalo da bude samo lokalni minimum i koleno bi trebalo da se oporavi i povrati kako je bilo. Ali mislim da ovaj blog pišem baš zbog osećanja koje sam imao danas idući štakama od fakulteta do kuće. Pređem 50m, pa stanem par min da se odmorim.
Pravi pokazatelj koliko u ovom slučaju ja, ali generalno svi mi ne znamo da cenimo ono što imamo. Ja jesam kriv, jer sam igrao znajući da mi koleno nije 100% oporavljeno i to već duže vreme. Na neki način ta mi igra pruža dosta zadovoljstva, da igram, ali pazeći da ga ne opteretim, što opet nije moguće činiti konstantno, nekad se zaboraviš, nekad se desi nešto nepredviđeno, i odeee.
Ja sam u toj igri maksimalno uživao prethodnih meseci, ali sada sam morao da otkažem ono što je iz moje perspektive bilo i ,,vrhunac sezone'' :). Mlad je čovek bogat i moćan, snažniji od kralja, ali samo nije toga svestan, parafraziram Dučića malo. Nismo svesni šta imamo. Pije se alkohol u hektolitrima, puše cigarete u tonama, idemo na mesta gde se pušta muzika od hiljada decibela (valjda sam pogodio red veličine :) jede se hrana najgoreg kvaliteta. Ne kroz 10, ali kroz 20 ili 30 godina sve će to na svoj način da se prikaže na srcu, jetri, plućima ili ušima. Koliko pazimo svoje telo i svoje zdravlje, toliko će nas ono i služiti.
Sa druge strane, postoji oprečno mišljenje, jer jebi ga, nikad ne znaš šta može da se desi, može meteor da padne 28-me, niko (osim zorke i tarot milana) ne zna šta nosi sutra. Zato treba najbolje živeti ono što se živi trenutno. Onda celo ono naravoučenije pada u vodu.
Everlasting dilemma, dugoročno - kratkoročno.
Ipak, s obzirom na ovaj uvod, da se pretpostaviti da se desila neka koju baš nije lako zaobići i zanemariti. Istina jeste da gledam sa pozitivnim raspoloženjem, ali zaslužila je pisanje u blogu. Pošto napisah prethodni post pre 3 dana, neočekivano je da već pišem novi, ali tako mu to dođe, niko ne očekuje špansku inkviziciju :)
Bilo kako bilo, u prethodnom postu sam sa ushićenjem i uzbuđenjem pisao o tome kako treba da idem na taj turnir na plaži, iznajmljujem auto, vozim levom stranom, itd. Od svega toga je sada veliko ništa. Još gore. Nikola je povredio svoje levo odavno osetljivo koleno na treningu u utorak. Ovaj put ga je povredio malo jače, pa je morao da ide u hitnu pomoć da doktor pogleda. Dobio sam na korišćenje štake, zavoj, da stavljam leda i da mirujem nekoliko dana. Dijagnoza je istegnuće unutrašnjeg ligamenta. I tako, umesto da prvi put vozim levom stranom ulice, imam priliku da prvi put u životu nosim štake, što su iskustva sličnog kvaliteta, možda je ovo drugo i jače. Sutra i prekosutra neću ići na faks, radiću od kuće. No danas sam morao da odem, da predam profesorki radove koje sam ocenio (izgleda da će dvoje da padne od 12, nije strašno). Takođe, uzeo sam nešto hrane koje sam imao tamo u frižideru (pileći bataci :D ) i naravno iskopirao fajlove na usb.
.jpg)
Rastojanje koje obično pretrčim za 2-3 minuta danas sam išao 30-40, nisam tačno merio. S tim što sam se mnogo više umorio i oznojio nego da sam trčao. Duks mi je bio sav mokar kad sam stigao kući, a imam upalu mišića ramena i tricepsa. Ono što je mnogo značajnije od par hektolitara znoja je zapravo spoznaja pada i gubitka nečega što it je standardno. Na moju sreću, ovaj pad bi trebalo da bude samo lokalni minimum i koleno bi trebalo da se oporavi i povrati kako je bilo. Ali mislim da ovaj blog pišem baš zbog osećanja koje sam imao danas idući štakama od fakulteta do kuće. Pređem 50m, pa stanem par min da se odmorim.
Pravi pokazatelj koliko u ovom slučaju ja, ali generalno svi mi ne znamo da cenimo ono što imamo. Ja jesam kriv, jer sam igrao znajući da mi koleno nije 100% oporavljeno i to već duže vreme. Na neki način ta mi igra pruža dosta zadovoljstva, da igram, ali pazeći da ga ne opteretim, što opet nije moguće činiti konstantno, nekad se zaboraviš, nekad se desi nešto nepredviđeno, i odeee.
Ja sam u toj igri maksimalno uživao prethodnih meseci, ali sada sam morao da otkažem ono što je iz moje perspektive bilo i ,,vrhunac sezone'' :). Mlad je čovek bogat i moćan, snažniji od kralja, ali samo nije toga svestan, parafraziram Dučića malo. Nismo svesni šta imamo. Pije se alkohol u hektolitrima, puše cigarete u tonama, idemo na mesta gde se pušta muzika od hiljada decibela (valjda sam pogodio red veličine :) jede se hrana najgoreg kvaliteta. Ne kroz 10, ali kroz 20 ili 30 godina sve će to na svoj način da se prikaže na srcu, jetri, plućima ili ušima. Koliko pazimo svoje telo i svoje zdravlje, toliko će nas ono i služiti.
Sa druge strane, postoji oprečno mišljenje, jer jebi ga, nikad ne znaš šta može da se desi, može meteor da padne 28-me, niko (osim zorke i tarot milana) ne zna šta nosi sutra. Zato treba najbolje živeti ono što se živi trenutno. Onda celo ono naravoučenije pada u vodu.
Everlasting dilemma, dugoročno - kratkoročno.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
