And we sing a sad song.

Heh. Oni koji su čitali ovaj blog a i onaj stari, mogli su da primete svakako da uglavnom pišem lepe stvari koje mi se događaju. Tu su neke plaže, putovanja, sunčanja, žurke, provod, klopa i slično. O nekim glupostima koje se događaju retko pišem, više zato što mi se uglavnom i dešavale lepe stvari, a i te lošije me generalno ne opterećuju, relativno lako prelazim preko njih i idem napred.

Ipak, s obzirom na ovaj uvod, da se pretpostaviti da se desila neka koju baš nije lako zaobići i zanemariti. Istina jeste da gledam sa pozitivnim raspoloženjem, ali zaslužila je pisanje u blogu. Pošto napisah prethodni post pre 3 dana, neočekivano je da već pišem novi, ali tako mu to dođe, niko ne očekuje špansku inkviziciju :)

Bilo kako bilo, u prethodnom postu sam sa ushićenjem i uzbuđenjem pisao o tome kako treba da idem na taj turnir na plaži, iznajmljujem auto, vozim levom stranom, itd. Od svega toga je sada veliko ništa. Još gore. Nikola je povredio svoje levo odavno osetljivo koleno na treningu u utorak. Ovaj put ga je povredio malo jače, pa je morao da ide u hitnu pomoć da doktor pogleda. Dobio sam na korišćenje štake, zavoj, da stavljam leda i da mirujem nekoliko dana. Dijagnoza je istegnuće unutrašnjeg ligamenta. I tako, umesto da prvi put vozim levom stranom ulice, imam priliku da prvi put u životu nosim štake, što su iskustva sličnog kvaliteta, možda je ovo drugo i jače. Sutra i prekosutra neću ići na faks, radiću od kuće. No danas sam morao da odem, da predam profesorki radove koje sam ocenio (izgleda da će dvoje da padne od 12, nije strašno). Takođe, uzeo sam nešto hrane koje sam imao tamo u frižideru (pileći bataci :D ) i naravno iskopirao fajlove na usb.

Rastojanje koje obično pretrčim za 2-3 minuta danas sam išao 30-40, nisam tačno merio. S tim što sam se mnogo više umorio i oznojio nego da sam trčao. Duks mi je bio sav mokar kad sam stigao kući, a imam upalu mišića ramena i tricepsa. Ono što je mnogo značajnije od par hektolitara znoja je zapravo spoznaja pada i gubitka nečega što it je standardno. Na moju sreću, ovaj pad bi trebalo da bude samo lokalni minimum i koleno bi trebalo da se oporavi i povrati kako je bilo. Ali mislim da ovaj blog pišem baš zbog osećanja koje sam imao danas idući štakama od fakulteta do kuće. Pređem 50m, pa stanem par min da se odmorim.

Pravi pokazatelj koliko u ovom slučaju ja, ali generalno svi mi ne znamo da cenimo ono što imamo. Ja jesam kriv, jer sam igrao znajući da mi koleno nije 100% oporavljeno i to već duže vreme. Na neki način ta mi igra pruža dosta zadovoljstva, da igram, ali pazeći da ga ne opteretim, što opet nije moguće činiti konstantno, nekad se zaboraviš, nekad se desi nešto nepredviđeno, i odeee.

Ja sam u toj igri maksimalno uživao prethodnih meseci, ali sada sam morao da otkažem ono što je iz moje perspektive bilo i ,,vrhunac sezone'' :). Mlad je čovek bogat i moćan, snažniji od kralja, ali samo nije toga svestan, parafraziram Dučića malo. Nismo svesni šta imamo. Pije se alkohol u hektolitrima, puše cigarete u tonama, idemo na mesta gde se pušta muzika od hiljada decibela (valjda sam pogodio red veličine :) jede se hrana najgoreg kvaliteta. Ne kroz 10, ali kroz 20 ili 30 godina sve će to na svoj način da se prikaže na srcu, jetri, plućima ili ušima. Koliko pazimo svoje telo i svoje zdravlje, toliko će nas ono i služiti.

Sa druge strane, postoji oprečno mišljenje, jer jebi ga, nikad ne znaš šta može da se desi, može meteor da padne 28-me, niko (osim zorke i tarot milana) ne zna šta nosi sutra. Zato treba najbolje živeti ono što se živi trenutno. Onda celo ono naravoučenije pada u vodu.

Everlasting dilemma, dugoročno - kratkoročno.