.....Za to su oni spremni!

Dakle ljudi, evo šta se interesantno događa ovde. I ovde je zanimljivo, nije samo kod vas, nemoj' se brinete. Pre dve nedelje, spavam ja, ujutru oko 9, kad ono uključi se alarm protivpožarni. Skočim ja iz kreveta, u pidžami, obujem papuče na brzinu, zgrabim ključeve i krenem da silazim dole niz stepenice. U pridzemlju sam namirisao dim, i iz jednog stana izlazi lik i kaže da nije požar, već je samo dim. Polako su počeli svi da izlaze iz svojih stanova i izlaze napolje. Alarm je nepodnošljiv i ne možeš izdržati da sediš unutra. Ušao sam i obukao se malo prikladnije da vidim šta će da se desi. Onaj lik je otišao da zove u recepciju i da im kaže da nema vatre. Dobro, pošto je trebalo da idem na faks, otišao sam gore, spremio se i zapalio, mislim na faks, ne zgradu. Nekako sam izdržao.

Sličan scenario se ponovio još dva puta u poslednje 2 nedelje. S razlikom što je tad bio vikend i ostajao sam kući. Uvek proverim prvo gde je problem i raspitam se, pa onda vidim šta ću. Obično izađem ispred, ili se spremim na kratko pa otpalim negde. Vatreno stvarno, ali oba tri puta je bio dim, neko sprema ručak i izgori mu. Tako da od vatre ništa. Međutim, ono što je zanimljivo, vatrogasci su tu za 5 min.


Da situacija bude još zanimljivija, prošle srede se oglasio i alarm na fakultetu, baš za vreme ručka, kada smo svi morali da napustimo zgradu. Alarm prestane. Onda svi uđemo i sednemo za naša mesta, kad se opet oglasi, pa ponovo svi napolje. I tako još jednom. Malo cimanja - moša, pa se na kraju ispostavilo da je jedan od detektora bio u kvaru, tačnije nije čišćen skoro...

Kod nas u zgradi, posle određenog vremena, (pola sata) alarm je prestajao, iako vatrogasci obave ''uviđaj'' za 5 min i skontaju da požara nema, pa odu, to je nešto bez veze podešeno, i ne možeš da uđeš od buke. Za to vreme, nekoliko devojaka stoji unutra - uglavnom su istočno azijskog porekla. Stoje odmah pored izlaznih vrata. Moj sustanar Lukas gunđa, zašto stoje unutra a ne izađu napolje. Ne znam da li mu se neka od njih dopada, ali koliko sam ja razumeo, smeta mu što se ne ponašaju po pravilima: ''stoje unutra, a trebalo bi da izađu, zato i postoji taj alarm, we are supposed to get out'', kaže on. Ja mu kažem da nema veze, ionako nema požara, ali on nastavlja istu priču. Pravila...

Zašto još ne spavam, pa jer se pre sat-dva zbio zemljotres ovde. Ja gledao Aleksndra velikog, baš u trenucima kada se spremaju da napadnu Persiju, onako napeta situacija i krene da se trese stolica. Ja onako, kao u boj spreman, grabim ključeve, obuvam papuče i prvo stanem ispod vrata, pa trčim na dole. Ovog puta ja sam jedini iz zgrade koji je izašao. I postojao sam nekoliko minuta, da budem siguran da je ok. A video sam ljude kako kroz prozor gledaju napolje, ne znam šta ima da se vidi kroz prozor, verovatno da li je neko izašao. Izašle su ispred susedne zgrade neke dve crnkinje i telefonima objašnjavale kako je bilo strašno. Mene stvarno čudi da niko drugi nije izašao, ali hm, verovatno nije bilo alarma. I verovatno to nije po pravilima. Evo, sad je izašla i prva vest o tome ovde. Bio je 4.7 rihtera i vrlo blizu, 60-tak km. Ako mene pitate, ovo je dosta zajebanije od lažnih požarnih uzbuna, ali mi sve izgleda kao da ljudi ovde rade onako kako im se kaže, nemaju baš svoj jasan stav i previše se oslanjaju na institucije, propise i pravila. Možda sa druge strane, mi premalo obraćamo pažnju na pravila, u svakom slučaju trenaći kompromis.

Za kraj ovog posta, uživajte u ovim slikama koje su snimljene pre nekoliko dana, jezero ispred fakulteta. Sličke sam snimio telefonom, tako da bi kvalitet bio dosta bolji da je snimljen klasičnim aparatom.

Zaledilo se jezero, patkice se šetaju :)Biblioteka danju

Divan zalazak SuncaBiblioteka u zalasku

Gde se ovde pali svetlo?

Pao je mrak. Nema svetla i nista se ne vidi. Situacija je takva da gde god da se pomerimo, i dalje je mračno, a tracak svetla se teško vidi. Svako ima svoje mišljenje o tome. Neki kažu da su došli zli ljudi iz daljine i ugasili svetlo. Drugi kažu da su ti koji optužuju ove sa strane upravo krivi što je svetlo ugašeno. Prvi opet optužuju druge da su oni krivi što je svetlo ugašeno. I tako u nedogled. Ko je ugasio svetlo više nije ni bitno. Bitno je da je mrak i da se ništa ne vidi. Čak ni sam sebe ne vidim i ne znam odakle i zašto sam u ovoj mračnoj sobi. I da li sam uopšte tu. I da li će sav ovaj plamen koji gori pomoći da se razdani. Možeš ti paliti kol'ko 'oćeš, sveća izgori i opet je mrak. Još mračniji. Ugljenisani. Možemo da plačemo. Možemo da se deremo. Možemo da vrištimo i razbudimo sve komšije. U sobi je mrak, crno.

Znam šta se desilo. Pričao mi je kolega pre neki dan, kako su došli kod njega u kuću ortaci, napili se i jedan od njih je ušao u wc, zaključao se. Međutim, nije znao kako da se otključa. Pokušavao, ali bezuspešno i šta je uradio, razvalio vrata, oborio ih dole i izašao čovek. Isti taj kolega mi kaže da se i njemu dešavalo više puta da tako zaključa wc a da posle ne zna kako da ga otključa. Eh, mislim se ja, koliko li čovek mora da bude u pijanom stanju da ne ume da otključa vrata koja je maločas zaključao. Ali shvatam analogiju. Sigurno je neko jako pijan, drogiran, ili u teškom psihičkom stanju ugasio svetlo, a posle nije znao kako da ga upali. To ima smisla. Možemo da tražimo prekidač. Možemo da opipavamo zid, pod, čak i plafon. Prekidača nema!

Eh, ali znaš šta! Pa nije niko ugasio svetlo. Heh. Bože svašta. Pa svetlo se ne gasi tek tako, kao u onom vicu - bile dve babe, došla treća i ugasila svetlo. Jok. Shvatam ja čoveče, ovo svetlo se ne gasi pritiskom na dugme. Ovo je u stvari mrak koji postepeno, neprimetno pada. Čudno je koliko dugo pada taj mrak, jer ja se ne sećam kada je bio čist dan. Onako svetao, sunčan. Samo su mi pričali o tome. Neki kažu da mrak pada 9 godina. Neki da pada 15-20 godina. Neki pominju čak brojku od 50, pa i 100. Ima i onih koji se usuđuju da pominju šeststo. Ah to je tako interesantno. Pada polako i niko ne primećuje, niti se trudi da napravi sijalicu. Onda kad je pao toliki mrak da se ništa ne vidi, ljudi su krenuli da pale vatru. Oni ne vide da se tom vatrom pali nameštaj u našoj sobi.

U sobi postaje zagušljivo. Vatra će se ugasiti a zatrovanih pluća nastavljamo da živimo u sobi. Jedan izlaz je razbiti staklo i odleteti kroz prozor. Da li je napolju svetlije? Ko zna. Treba uporediti. Plašim se bre. Šta ako su na prozorima rešetke. Pa da razbijem glavu. Nisam ja Supermen kao Dwight Howard. Gde god da se pojavim, reći će za mene da sam živeo u mračnom području. Pa dobro, barem sam naučio da se snalazim u mraku ako ništa drugo. Ali 'beš mrak ako je tamo svetlo. Nikada me nije bilo sramota što dolazim iz tamne sobe. Ali da li da dozvolim da se ugušim unutra? Ili da mi džemper bude natopljen neprijatnim mirisom dima kad izađem?

Ili će možda svanuti zora i svi mi progledati. Ali džabe nama i svetlo, ja mislim da su nam oči toliko dugo u mraku da su postale zatvorene. Tako da čak i kada se pojavljivala svetlost na kratko, mesec ili zvezda padalica, ne bismo ih videli. Čuo sam samo legende o tim treptajima. Ništa mi to nismo videli.

U bajkama dobro pobeđuje. Ne znam ko od vas sve živi u bajci. Ja u bajke odavno ne verujem. Ali se nadam. Plačem, ali se nadam. I ima dobrih stvari koje sam iz njih naučio. Mržnja i zloba su najveći neprijatelj svog vlasnika. Da bismo bili srećni, moramo voleti.

Ja znam da ja volim. Volim Nešu, Snežanu i Ivana. Volim Gagu. Volim cvet, Sunce, kišu, šumu i planinu, reku i livadu. Volim vas, volim ljude i životinje. Volim ovaj blog na kraju. Naravno, nije ljubav u svakom trenutku dovoljna, ali je svakako potrebna. Matematičari i logičari to razumeju, ali i svi ostali znaju.

It's never too late.
(Spot i pesma kao da su pravljeni za ovaj post)

Kamila

Sahara, podne. Jaše beduin kroz pustinju, i kamila počne da posustaje. Na sreću stiže ovaj do oaze i tamo nađe servis za kamile.
• Moja kamila se pokvarila, šta da radim?
• Stavi je onda, iznad kanala...
Namesti beduin kamilu a serviser siđe ispod kamile sa 2 cigle, nanišani i opali kamilu po jajima. Na to kamila cikne i jurne 100 na sat!
• Pa jesi li ti lud? Kako sad da je stignem?
• Dođi na kanal...!

Kada bismo svi mi otišli na kanal, pa da cepamo 100 na sat...

Turbo weekend

Sve je počelo u sredu. Dogovorih se sa Castrom da izađemo, izlazi i Amr, Egipćanin. Odemo prvo kod Amra, kod koga je još jedan njegov Egipćanin. Navrnemo tu po par tekila (+so+limun) i odemo u Isis, koji je inače striptiz bar, osim sredom kada je studentsko veče. Nema striptiza od strane studentkinja, na žalost, ali je mesto ok. Ima samo jednu muziku, ali je zato jako veliki dancefloor, plus gornji sprat. Ovde gde god da izađeš, dobro je. Puno ljudi, dobra zajebancija. Tu sretosmo još neke Mexikance i tako... Lepo se provedosmo i u povratku, delimo Elkin i ja taxi sa nekim polu-indusom-polu-crncem koji ide do mog rali parka. Taj je malo više popio i samo galami nešto, a nas dvojica pokušavamo da mu objasnimo da je sve ok i da idemo kući :) I tako na kraju uzo da mi traži pare iako sam mu dao. Kad izađo iz auta, izađe malo posle i on i poče da mi se zahvaljuje Bog zna kako. Kaže sve što mi treba, samo da mu pozvonim. Eh što su ludi ti pijani ljudi.

Četvrtak baš i nisam izašao, osim do perionice, gde mi se desio jedan zanimljiv zbiv. Pa, kad sam otišao da prebacim veš iz mašine za pranje u mašinu za sušenje, sve sušilice su bile zauzete. Međutim, jedna od njih je završila, a vlasnik nije izvadio veš. Šta ću, uzmem pa mu samoinicijativno izvadim i stavim na mašinu :) a nabutam moj. Taman da ubacim jednu funtu u mašinu, ona neće. Ubacujem 10-15-55 puta, neće. Nerviram se jer je to sav keš koji sam poneo. U trenutku, funta mi ispada i pada u zgusnuti prostor između dve mašine. Mame mu ga ... Da se vraćam kući sad, il' šta. Uzmem ja pomerim krajnju mašinu u nizu, pa ovu do nje, i uzmem svoju dragocenu paru. Probam još nekoliko puti, ali neće. Onda otrčim do najbliže prodavnice brze hrane i razmene mi 2x50p, i vratim se i mašina primi :) Moraću da kupim nešto kod njih, uvek mi daju siću a ja nikad nisam jeo tamo.

Petak je bio Ramov rođendan. Istovremeno i žurka u Gatecrasher gde muziku pouštaju Basement Jaxx. Baš sam hteo da idem i pošto su i oni (Ram i njegove 3 drugarice, koje su došle u goste preko vikenda) išli, naravno da sam se pridružio. Nije bilo loše veče, ali ovi nisu puštali svoje najveće hitove (osim wheres your had @). Tako da, ništa specijalno, očekivao sam više za te pare, ali opet mi smo se fino proveli. Međutim kad smo došli kući, oni nikako da legnu, galame, viču, došlo mi je da ustanem i da im se razderem kao nikad do sada, ali sam se uzdržao, ipak mu bio rođendan, pa nek se provesele malo.

Subota je ustajem nenaspavan oko 12. Odgledah tenis, skoro do kraja trećeg seta, i odem da gledam Šekspira - Ričarda 3 sa Sanjom, Marijanom i Jelenom. Mada nisam bio u stanju da razumem sve iz onog polu-arhaičnog engleskog, ipak sam bio jako zadovoljan celom izvedbom, jer su glumci bili prilično uverljivi. Osim toga, imali su odlične kostime i solidno koristili ne tako veliku scenu. Sve u svemu, zadovoljan odgledanim, otrčah na faks sa malim zakašnjenjem da radim Topcoder kvalifikacije, pošto je kući gužva i nema šanse da lepo radim. Prošao sam lepo, a kad sam se vratio kući, žurka je već počela. Po stanu sve same čke, pošto se jedino sa njima druži. Došlo je valjda još 5 sa strane, plus ove iz Notingema. U hodniku ležajevi na naduvavanje, sve profi. Kao slučajno, došla su i dva Pierova ortaka iz Londona, čisto da bude i neko muško, momci koji su letos bili na exitu, jedan je preko 2m, a drugom su oči krvave, da'l od alkohola, dal šta. Odosmo onda svi zajedno u bar escucha, gde nije bilo loše, pa se preselismo u Oceanu. U stvari, preseliše. Tu se ja zajebah, jer nisu teli da me puste. Bodigard na ulazu, reče da ne može sa patikama unutra. Imam crne patike koje su kao cipele, niko mi nikad nije ništa rekao za to. I baš me tako iznervira, ja pokušam da ga ubedim ovako-onako, ali ne ide i ispizdeo sam jer sam morao sam da se vratim taxijem.

Ništa, zaspah ja, ali ne lezi vraže, kad tolika rulja od njih 15-tak dođe ponovo u stan, nema spavanja, morao sam da se razbudim i ustanem. Ovaj Ram od njih najveća žena, mada i pojedine devojke ne zaostaju za vrištanjem. Ja mislim da definitivno nisam video perverzniju osobu od njega. Zaskače lik i muške i ženske u klubu, znači to je smešno. Voleo bih da imam neke klipove da pokažem ali dobro. Eto sad nedelja i ja sam pobego iz ludnice u kancelariju, da kao malo radim. I tako, svašta. Možda ću i da se naspavam večeras. Nadam se...

Poker je zajebana igra!

Kao što sam rekao, dobili smo dva nova igrača u timu. Jedan od njih je Tomas. Francuz, simpatičnog izgleda, visok, sportski tip. Ne priča mnogo, ali ni ne lupa gluposti. Dobar dečko, i izgleda da se svima sviđa. Ima dobar smeč i blok. Sa prijemom je nešto slabiji, ali šta će mu prijem, ako igra srednjeg blokera. Međutim, jedna stvar mi smeta kod njega. Znate ono kad lopta pada neočekivano između par igrača i kad jedan od njih treba da preuzme odgovornost, kaže JA i odigra. Npr, sećate se večitih poteza Vanje Grbića i Vase Mijića. E, on to ne uradi, čak i ako lopta ide relativno blizu njega. Bez obzira na to, ima dobar status u klubu i možda će čak i da ga stave na neko drugo mesto, bez obzira što nema sjajan prijem.

Međutim, ne mislim da je to strašno. Posle par treninga, i dosta odigranih poena, verujem da će postati agilniji. Kako dugo nisam trenirao, i meni se dešavali slični poeni septembra, kad sam krenuo ovde. Posle par treninga sam se pronašao, pa verujem da će i Tomas.

Međutim, nekim drugim ljudima već osma godina kako pada lopta i oni nikako da poentiraju. Prosto, ne znam šta je sa njima. Možda blefiraju.

Eto na primer, nisam ni znao kako je poker interesantna igra. Oduvek sam se ložio kako je poker dosadan, a preferans je uzvišena igra ''nas malo inteligentnijih''. E pa zajebao sam se. Prvi put sada sam igrao otvoreni poker (texas hold'em). Skupila se naša odbojkaška ekipa. Dva Nemca, dva Francuza, Španac, Šveđanin i ko drugi nego Srbin. Svi po 2 funte, pobednik dobija 14. Bilo mi je vrlo zanimljivo pošto sam prvi put igrao, a Ben (drugi francuz) je imao profesionalne čipove i karte. Malo imam dobre karte, malo blefiram i uspem da pređem u vođstvo. Na kraju, Nemca ipak ne možeš da izblefiraš. Izgubio sam sve pare, i na kraju sam bio četvrti po redosledu (od 7) što nije tako lošo. Premda sam pio votku kao svaki Rus, nije mnogo pomoglo i Nemac je dobio.

Od sada ću se truditi da više osvajam kada dobijem bolje karte a da manje blefiram. A vi ljudi, nemojte da propustite da poentirate kad vam se namesti lopta. U životu dolazi malo zicera, sigurnih poena, ali zato ih treba iskoristiti, a ne pustiti da propadnu kao što rade gore navedeni.

Životne lekcije!

Prvo da nagovestim da ovaj blog počinjem da pišem u 3 sata noću, došavši iz grada sa žurke koja se zove El Mundo i moram odmah da kažem da se ne sećam da sam skoro bio na tako dobroj žurci. Organizovana je u klubu Halo, i prosto sam se iznenadio koliko sam ljudi znao. Što sa odbojke, što iz raleigh park-a, što sa faksa, što Alek. Baš je bilo strava, ja sam išao sa mojim kolegom iz kancelarije, Kolumbijcem koji se preziva Castro (zanimljivo prezime) i njegovim Latino društvom. Klub Halo je imao 3 pozornice, jedna na kojoj je išla latino muzika, regeton, špansko, drugi gde se menjali grčko-tursko-house. Na trećoj je bio hip-hop/rnb, i razume se, tamo sam imao najmanje poznanika. Ali, bukvalno je bilo da gde god da se okrenem znam po nekoga i to me je oduševljavalo.

No, da se okrenem lekcijama koje sam spremio da ispričam. Prva lekcija:

Ubismo se ko stoka!

Bio sam pre neki dan na žurci kod srpskih prijatelja. Oni su pozvali još puno svojih raznih prijatelja iz raznih zemalja, full house, što bi pokeraši rekli. U stvari, ja nisam bio siguran da li ću da idem na tu žurku. Prethodnih noći sam premalo spavao zbog tenisa, a to veče sam imao i trening od 8-10:30. Tako ponesem ja na trening peškir, šampon, papuče, kompletnu opremu za tuširanje, pa ako se odlučim posle na žurku da se tušnem u svlačionici. Te su bre njihove svlačionice vrlo čiste i kvalitetne, tako da nije problem istuširati se, čak imaš i fen za kosu posle.

Anyway, na treningu se razbudim, iako mi se spavalo pre, pa se odlučim ja da zapalim na žurku, ali se rešim da ne ostajem dugo, recimo oko 12 da odem kući, jer sutra u 8 treba da ustajem. Žurka je bila fina, možda i prevelika gužva, ali dobro. U kuhinji puno pića, i jedna vrlo zanimljiva flaša koju ne znam ko je doneo, ali piše na njoj ''Kajsijevača''. Verovatno nerazumljivo za ostale, nesrpske goste, ali ja se obradovah jer me seća na rodni kraj. Tako, odmah popijem malo da me prođe nostalgija, ali vidim da je svima merak da probaju to ''čuveno'' srpsko piće. I tako, ispričah se sa gomilom ljudi, a kad se malo raščistila gužva mogli smo i da džuskamo. Ostao sam duže, do pola 2 otprilike, tako uvek i bude - ostanem duže nego što planiram.

Vratismo se u Raleigh Park, pored mene su bili Maja i njene ukućanke i još jedan dečko. Taman se pozdravismo i ja vidim jednog Mexikanca sa žurke, koga su pokušavali da nose drugarica i još neki lik. Toliko se ubio da nije mogao da gleda na oči, a oni se muče. Znam kako je meni bilo nekada davno (jednom), pa se rešim odmah da im pomognem. Korak po korak, odneli smo ga nekako kući, sva sreća pa živi u pridzemlju. Položili smo ga na krevet i on je samo nastavio da spava. Pošto nisam bio siguran da je sve ok, ostao sam još neko vreme za svaki slučaj da ne krene da povraća ležeći. Ova Mexikanka je ostala da prespava.

Ništa, zaputim se kući u nadi da ću konačno da legnem i odmorim se malo. Ali jebi ga. Ispred zgrade leži jedan tip samo u košulji i pantalonama (a ledeno napolju), a dvojica pokušavaju da ga unesu unutra. Jao brate, ne opet! Ništa, priključim se ja, samo što je ovaj lik bio skroz drugačiji. Onaj je barem spavao i nije bio svestan. Ovaj je odbijao da ''sarađuje'' , cimao se, tresao, vrištao. Pomislio sam da je na nekim drogama, mada su me njegovi prijatelji ubeđivali da je ''samo'' pio alkohol. Bilo je tu povuci-potegni, malo ubeđivanje, malo sila i nekako smo ga uneli da spava. Konačno sam krenuo kući i zaspao negde oko 4.

Ljudi, molim vas, mislite!! Ne pije se ustima i grlom, već glavom. Moramo znati koliki je naš limit i koliko se može. Lepo je popiti malo, da se čovek opusti i lepo oseća, ali zašto nastavljati sa alkoholom kada znam da ne mogu više. I uvek je dobro malo đuskati, popiti vode i slično. Međutim, u našoj zemlji, a verujem i ostalim, postoji ona klasična priča da smo se razvalili od alkohola. I to je ono čime se ljudi hvale, a pitanje je u stvari da li treba da se hvale ili žale. U ovoj priči, svi su gubitnici. Gubitnici su ovi momci jer su prolazili kroz haos i muku, a gubitnici smo i mi jer smo proveli sate mučeći se sa njima umesto odmora i udobnog sna.

It ain't over 'till it's over

Druga lekcija koju ću da ispričam je iz meča koji je igran u sredu Warwick-Nottnigham. Potrudiću se da skratim priču jer treba da se radi, a ovaj tekst izgleda zastrašujuće veliki tako da je pitanje koliko ljudi uopšte i krene da ga čita :)

Gostovali smo u Warwick-u u poslednjem kolu u grupi. Warwick je poslednji tim u ligi i nema ni jednu pobedu. Imaju samo dva osvojena seta u 11 utakmica. Mi smo ih dobili rezultatom 3:0 kod nas. Sa punim samopouzdanjem odlazimo na meč i bukvalno sa razmišljanjem da ćemo lagano da ih dobijemo i sa tom pobedom osvojimo treće mesto u grupi i lakšeg protivnika u osmini finala plej ofa. Nama su posle zime pristigla još dva odlična igrača. Imali smo svu logiku ovog sveta da ćemo da pobedimo. Međutim, ne ide sve uvek onako kako očekuješ, pogotovo se ponašaš arogantno više razmišljajući o protivniku u plej ofu.

Odmah smo loše krenuli u startu, lošim prijemom dozvolili da se odlepe. I poveli su sa 2:0 u setovima. Poenta je da je velika pauza izgleda poremetila nas, a i da se nismo najbolje uklopili sa novim igračima. U svakom slučaju, što zbog naše loše igre, što zbog njihove dobre, oni su dobili. Uspeli smo da se vratimo i dobijemo treći set. Međutim, na kraju četvrtog seta prava drama. Set lopte za nas, za njih - i na kraju izgubismo. Niko od nas nije mogao da veruje. Svi smo bili ekstremno razočarani utakmicom i ne želimo da se ponovi više.

I u ovom slučaju su svi gubitnici. Oni, zato što ispadaju iz grupe i vraćaju se u drugu ligu naredne godine. Mi, zato što smo umesto trećeg osvojili četvrto mesto i sada nas očekuje zajebani Šefild Halam u plej ofu. Zaključak je da ako čovek nešto želi da postigne, onda mora da istraje do kraja, bez obzira da li je u dobroj ili lošoj situaciji. Kip jor hed ap!

Optimizam-pesimizam

Znate, odlika snažnih karaktera je u ponašanju i razmišljanju kada sve nije najbolje. Na muci se poznaju junaci, to dobro znaju srpski teniseri. Na stvari se može gledati iz potpuno različitih uglova, ako vidimo ove dve lekcije. U prvoj, dobitnici su ovi momci koji su se prepili, jer imaju dobre prijatelje koji su im pomogli, a i naučili su mnogo toga, siguran sam. Dobitnik sam i ja, jer se lepo osećam što sam im pomogao, iako ih praktično ne poznajem. U drugoj lekciji, dobitnici su naši protivnici, jer su bili presrećni što su konačno nekoga pobedili. Oni su bukvalno bacali patike po terenu posle toga. Dobitnici smo i mi jer smo naučili mnogo oko toga kako se treba ponašati i razmišljati.

I zapamtite, prijatelji! Svi smo mi pobednici u svakoj situaciji. Pobednici smo jer smo tu, jer postojimo. Pobednici smo sve dok se tako osećamo, bez obzira šta drugi misle i kažu. Bez obzira koliko sedimo na dnu bunara i niko ne čuje povike u pomoć, pobednici smo, jer verujemo u to. Mislim da ne kenjam ovo bez veze, treba tako razmišljati.