Tačno, nisam pisao ponovo nekih mesec dana i više, pre svega jer sam bio prilično zauzet. Bila mi je Gaga na 3 nedelje, a i pišem ovu disertaciju koju imam da završim za mesec dana. Bilo nam je super, putovali smo, bili u Londonu, Mančesteru, Liverpulu. Pisao bih i o tome dosta jer je bilo jako zanimljivih doživljaja. Ali, s obzirom da nemam vremena i da ovo pišem iz kancelarije, samo ću da postavim linkove ka slikama, pa sad kažu da slika govori kao hiljadu reči (ne znam da li se te reči računaju i u disertaciji :) ) Evo albuma sa slikama koje sam postavio
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20i%20Kari%20na%20bazenu/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Liverpool/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Manchester/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Notingem/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20Nottingham%202-gi%20deo/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20rastanak/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20u%20Londonu%20-%20Take%201/
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Gaga%20i%20Nikola%20u%20Londonu%20-%20Take%202/
ili kome je previše da gleda hiljade slika, može da prođe kroz ove albume na fb koje sam stavio da budu vidljivi i spolja, tu su neke manje-više odabrane slike.
http://www.new.facebook.com/album.php?aid=48098&l=ac234&id=501572451
http://www.new.facebook.com/album.php?aid=48101&l=56226&id=501572451
Skoro sam išao na utakmicu Nottingham Forrest-a sa Karijem. Evo i tih slika
http://www.new.facebook.com/album.php?aid=48675&l=6f285&id=501572451
Za dodatak, upisao bih jednu izjavu Nemanje Vidića koja govori i o tome što sam ja pričao u prethodnom postu.
Vidić je rekao da ne planira da ostane da živi u Engleskoj i dodao da bi želeo da se okuša u španskoj fudbalskoj ligi. "Neću ostati da živim u Engleskoj, to je sigurno. Ovde samo na kratko vidite zrak sunca i ponovo se pojave oblaci. Zime su blage, ali leti temperatura dostigne tek 20 stepeni. I pada kiša, kiša, kiša... Želeo bih da se okušam u nekoj drugoj ligi, možda u Španiji". Vidić, koji je standardan u ekipi Aleksa Fergusona od kada je 2006. godine u klub došao iz moskovskog Spartaka, dodao je da se u Španiji nikada ne bi žalio na vreme i temperaturu, ali i naglasio da se bolje prilagodio na život u Rusiji, nego što je za dve godine u Engleskoj.
"U Rusiji i Srbiji ljudi žive sličnije, dok je u Engleskoj sve drugačije. Ovde ljudi nemaju vremena da uživaju u životu. Tokom nedelje svi naporno rade i ovde nisam srećan. Ljudi razgovaraju samo za vreme pauze za ručak. Uveče dođu kući i gledaju tv program, jer sutra moraju rano da ustanu", rekao je jedan od najboljih odbrambenih igrača u Premijer ligi.
Fudbaler Mančestera rekao je da nisu samo loši vremenski uslovi razlog za njegovo nezadovoljstvo u Engleskoj.
"Samo vikendom se viđam sa prijateljima, ali za nas fudbalere, to su najvažniji dani u nedelji. Lakše mi je bilo da se prilagodim životu u Rusiji. U Engleskoj nemam sa kime da razgovaram. Na početku mi je bilo vrlo teško. Živeo sam u hotelu, koji sam napuštao samo zbog treninga. Mislio sam da ću poludeti", rekao je Vidić.
Pisaću uskoro sigurno više...
Pozdrav
27. 8. 2008.
21. 7. 2008.
Zelen-trava doma mooog
Zdravo dragi Blože!
Težak dan je bio ponedeljak, 21. juli. Neki će pomisliti da pričam o Radovanu, ali ne, pričam o sebi. Nevezano za to da li je kriv ili ne, to će nadam se pokazati suđenje, moram da priznam da me je oduševio čovek i da napravim malu digresiju od inicijalne teme koju sam želeo da pričam. Kad sam danas pročitao u novinama kako se čovek predstavljao, šta je sve radio, mogu samo da mu čestitam. To što izgleda kao Aspiriniks je druga priča, ali da je držao predavanja, zarađivao, pa čak i pisao za novine, pokazuje koliko ima snažnu volju i koliko je mentalno stabilan. Bukvalno se pretvorio u drugog čoveka.
Ali dosta o njemu, ima ga po svim novinama. Zašto je meni bio težak dan? Pa, ko prati ove moje pisanije, mogao je da primeti da se u poslednje vreme baš i nisam bio najlepše raspoložen, da sam se stalno žalio na mnoge stvari, možda najviše i na vreme. Uistinu, sigurno je vreme jedan od faktora koji su uticali da se osećam lošije i na neki način nezadovoljno. Naravno nostalgija koja se produbljuje vremenom otkad sam otišao poslednji put pre 2 meseca i određenom dozom usamljenosti koja se malo povećala otkad sam povredio koleno, nosio štake itd. Verovatno je i činjenica da ne igram više odbojku doprinela jer mi je to bio ventil sa jedne strane.
Dakle, ja sam mnogo mnogo razmišljao vezano za moju odluku da ostanem ovde na doktorskim studijama još 3 godine. Razmišljao i presudio na kraju da odustanem i vratim se kući. Dakle, da završim masters tamo u septembru nadam se i posle toga se vratim doma. Bilo je teško odlučiti se i predomisliti sada. Ovo je dobra prilika da nastavim sa studijama i doktoriram za 3 godne na dobrom univerzitetu. Imam jako dobru komunikaciju sa profesorkom koja je odličan stručnjak, dakle sve preduslove da imam kvalitetan doktorat. Živim u multinacionalnom okruženju koje je vrlo zanimljivo, upoznao sam puno ljudi. Takođe, puno pogodnosti ima život u ovoj zemlji, kao što su kupovina preko neta. Još mi je teže bilo jer sam već profesorki rekao da ću ostati i ona se prilično založila da pronađe sredstva za mene kako bih ostao.
Pa ipak, poslednjih meseci sam shvatio da doktorske studije nisu ono što me ispunjava i da se ovde ne osećam srećno. Naravno da želim da radim phd i da teško mogu da zamislim sebe u budućnosti bez dr(kadžija) ispred svog imena. Ali ipak u ovom trenutku nisam spreman da žrtvujem svoje zadovoljstvo i sreću zbog toga. Jer 3 godine je dug period, a ako se ja ne osećam sretnim i ispunjenim kad dođem u stan i ako nemam sa kim da se nasmejem, ako čekam vikend da bih imao više vremena da telefoniram skajpom, ako živim i radim sa iščekivanjem kada ću sledeći put da putujem kući, to onda nije prava stvar. U ovom trenutku se tako osećam i već duže vreme takva osećanja preovladavaju u meni. Želim da igram tenis sa bratom ispred zgrade, da mu pokazujem matematiku i gubim u šahu, da izvedem Gagu na večeru, da odem sa mojima na vikend u Soko banju. PhD je nešto što ja treba da uradim, nešto što mi po inerciji dolazi posle mastera. Ali, ne moram sada odmah po svaku cenu. To sam shvatio, jer u ovom trenutku, bitnije mi je koliko sam zadovoljan i kako živim nego šta će pisati ispred mog imena. Možda mi je bolje u planu na duže, ali biće novih prilika, na kraju mogu to uraditi i u Srbiji. Moguće je i da bih se privikao posle određenog vremena, ali pitanje je da li je dobro da se privikavam na ono što ne želim ili da živim onako kako bih voleo.
U nedelju sam definitivno odlučio i u ponedeljak rešio da kažem profesorki. Nema razloga za odlaganja, što pre kažem bolje je za sve, pre svega da neko drugi dođe na to mesto. Bila je to knedla koju sam morao da progutam, jer sam sa profesorkom imao dobar kontakt, dosta se potrudila da dobijem finansije za doktorat i meni je bilo jako teško da joj saopštim, pogotovo 2 meseca posle najave da ću ostati. Najviše mi je krivo jer sam onda zaludno zauzimao to mesto a mogao je neko drugi da se prijavi u međuvremenu i pronađe sponzorstvo. Skupljao sam hrabrost sat vremena, jer je trebalo da joj kažem ono što sam znao da će da je razočara i da pokušam da objasnim šta jee uzrok tome i kako se osećam. Nego, kad sam želeo da odem kod nje u kancelariju, bio je neki momak koji se dosta zadržao što je još prolongiralo moju nestabilnost i neugodno osećanje.
Ipak, došao je i taj tren, ušao sam i rekao direktno šta nameravam i šta je razlog, odnosno kako se osećam povodom svega. Prema njenom izrazu lica, mogao sam odmah posle prve rečenice da vidim razočarenje i nezadovoljstvo koji je pratio dalji tok razgovora. Pokušao sam da objasnim kako se osećam, i šta me je navelo da promenim mišljenje posle 2 meseca. Razgovor mi je bio težak i mučan jer sam se sve vreme osećao loše zbog svega prema njoj, a i sada se osećam slično. Ona je pokušala da me navede da razmislim još malo, međutim ja sam shvatio šta želim i definitivno odlučio. Bio sam apsolutno iskren i nadam se da je ona to mogla da vidi. Nadam se zaista da će se naći neko ko je zainteresovan da radi ovde doktorske studije iz hyper-heuristics. U svakom slučaju bolje je da sada kažem, nego da se povučem posle godinu dana ili da se privikavam na nešto što ne želim.
Tako, ja nastavljam svoj quest, trenutno pišem master rad koji treba da završim do sredine septembra. Idem na konferenciju u Jorku da prezentujem svoje rezultate. Dolazi mi Gaga u petak. Srbi počinju da izdaju nove falš pasoše. Uskoro će OI, a i onaj LHC. A ja, ja mislim da sam odlučio pravu stvar i progutavši ovu knedlu, zadovoljnije idem dalje.
Težak dan je bio ponedeljak, 21. juli. Neki će pomisliti da pričam o Radovanu, ali ne, pričam o sebi. Nevezano za to da li je kriv ili ne, to će nadam se pokazati suđenje, moram da priznam da me je oduševio čovek i da napravim malu digresiju od inicijalne teme koju sam želeo da pričam. Kad sam danas pročitao u novinama kako se čovek predstavljao, šta je sve radio, mogu samo da mu čestitam. To što izgleda kao Aspiriniks je druga priča, ali da je držao predavanja, zarađivao, pa čak i pisao za novine, pokazuje koliko ima snažnu volju i koliko je mentalno stabilan. Bukvalno se pretvorio u drugog čoveka.
Ali dosta o njemu, ima ga po svim novinama. Zašto je meni bio težak dan? Pa, ko prati ove moje pisanije, mogao je da primeti da se u poslednje vreme baš i nisam bio najlepše raspoložen, da sam se stalno žalio na mnoge stvari, možda najviše i na vreme. Uistinu, sigurno je vreme jedan od faktora koji su uticali da se osećam lošije i na neki način nezadovoljno. Naravno nostalgija koja se produbljuje vremenom otkad sam otišao poslednji put pre 2 meseca i određenom dozom usamljenosti koja se malo povećala otkad sam povredio koleno, nosio štake itd. Verovatno je i činjenica da ne igram više odbojku doprinela jer mi je to bio ventil sa jedne strane.
Dakle, ja sam mnogo mnogo razmišljao vezano za moju odluku da ostanem ovde na doktorskim studijama još 3 godine. Razmišljao i presudio na kraju da odustanem i vratim se kući. Dakle, da završim masters tamo u septembru nadam se i posle toga se vratim doma. Bilo je teško odlučiti se i predomisliti sada. Ovo je dobra prilika da nastavim sa studijama i doktoriram za 3 godne na dobrom univerzitetu. Imam jako dobru komunikaciju sa profesorkom koja je odličan stručnjak, dakle sve preduslove da imam kvalitetan doktorat. Živim u multinacionalnom okruženju koje je vrlo zanimljivo, upoznao sam puno ljudi. Takođe, puno pogodnosti ima život u ovoj zemlji, kao što su kupovina preko neta. Još mi je teže bilo jer sam već profesorki rekao da ću ostati i ona se prilično založila da pronađe sredstva za mene kako bih ostao.
Pa ipak, poslednjih meseci sam shvatio da doktorske studije nisu ono što me ispunjava i da se ovde ne osećam srećno. Naravno da želim da radim phd i da teško mogu da zamislim sebe u budućnosti bez dr(kadžija) ispred svog imena. Ali ipak u ovom trenutku nisam spreman da žrtvujem svoje zadovoljstvo i sreću zbog toga. Jer 3 godine je dug period, a ako se ja ne osećam sretnim i ispunjenim kad dođem u stan i ako nemam sa kim da se nasmejem, ako čekam vikend da bih imao više vremena da telefoniram skajpom, ako živim i radim sa iščekivanjem kada ću sledeći put da putujem kući, to onda nije prava stvar. U ovom trenutku se tako osećam i već duže vreme takva osećanja preovladavaju u meni. Želim da igram tenis sa bratom ispred zgrade, da mu pokazujem matematiku i gubim u šahu, da izvedem Gagu na večeru, da odem sa mojima na vikend u Soko banju. PhD je nešto što ja treba da uradim, nešto što mi po inerciji dolazi posle mastera. Ali, ne moram sada odmah po svaku cenu. To sam shvatio, jer u ovom trenutku, bitnije mi je koliko sam zadovoljan i kako živim nego šta će pisati ispred mog imena. Možda mi je bolje u planu na duže, ali biće novih prilika, na kraju mogu to uraditi i u Srbiji. Moguće je i da bih se privikao posle određenog vremena, ali pitanje je da li je dobro da se privikavam na ono što ne želim ili da živim onako kako bih voleo.
U nedelju sam definitivno odlučio i u ponedeljak rešio da kažem profesorki. Nema razloga za odlaganja, što pre kažem bolje je za sve, pre svega da neko drugi dođe na to mesto. Bila je to knedla koju sam morao da progutam, jer sam sa profesorkom imao dobar kontakt, dosta se potrudila da dobijem finansije za doktorat i meni je bilo jako teško da joj saopštim, pogotovo 2 meseca posle najave da ću ostati. Najviše mi je krivo jer sam onda zaludno zauzimao to mesto a mogao je neko drugi da se prijavi u međuvremenu i pronađe sponzorstvo. Skupljao sam hrabrost sat vremena, jer je trebalo da joj kažem ono što sam znao da će da je razočara i da pokušam da objasnim šta jee uzrok tome i kako se osećam. Nego, kad sam želeo da odem kod nje u kancelariju, bio je neki momak koji se dosta zadržao što je još prolongiralo moju nestabilnost i neugodno osećanje.
Ipak, došao je i taj tren, ušao sam i rekao direktno šta nameravam i šta je razlog, odnosno kako se osećam povodom svega. Prema njenom izrazu lica, mogao sam odmah posle prve rečenice da vidim razočarenje i nezadovoljstvo koji je pratio dalji tok razgovora. Pokušao sam da objasnim kako se osećam, i šta me je navelo da promenim mišljenje posle 2 meseca. Razgovor mi je bio težak i mučan jer sam se sve vreme osećao loše zbog svega prema njoj, a i sada se osećam slično. Ona je pokušala da me navede da razmislim još malo, međutim ja sam shvatio šta želim i definitivno odlučio. Bio sam apsolutno iskren i nadam se da je ona to mogla da vidi. Nadam se zaista da će se naći neko ko je zainteresovan da radi ovde doktorske studije iz hyper-heuristics. U svakom slučaju bolje je da sada kažem, nego da se povučem posle godinu dana ili da se privikavam na nešto što ne želim.
Tako, ja nastavljam svoj quest, trenutno pišem master rad koji treba da završim do sredine septembra. Idem na konferenciju u Jorku da prezentujem svoje rezultate. Dolazi mi Gaga u petak. Srbi počinju da izdaju nove falš pasoše. Uskoro će OI, a i onaj LHC. A ja, ja mislim da sam odlučio pravu stvar i progutavši ovu knedlu, zadovoljnije idem dalje.
14. 7. 2008.
Koj ga izmisli taj kriket
Budim se jutros. Ono nije baš da se budim, probudi me iz nekog lepog sna glasno smejanje i lupanje. San sam na žalost zaboravio, jedino se sećam da mi se sviđao. Elem đelem, vidim ja na telefonu 4:32 i da bacim pogled kroz prozor, kad ono vidim neki momci igraju kriket baš ispod mog prozora. Jako su glasni, a posebno im je smešno kad lopta udari u neki od prozora na zgradama. Ne razumem se u sport i neću da kažem da je sranje unapred, ali sam se jako iznervirao. De im pade na pamet u 4-5 am (ujutru) da igraju kriket!? Uz to, pričaju na nekom čudnom jeziku, rekao bih da je arapski, a možda i turski. Ajde, probao sam da nastavim da spavam, ali nije išlo. Mislim, siguran sam da ima još stanara u zgradi koje su probudili ali niko se ne buni. Neko mora. Jes da mi je bilo nezgodno, jer u principu ne volim konflikte, ali ohrabrio sam se i kroz prozor sam im jebo mamicu (čitaj: lepo zamolio) da prestanu da igraju jer ne može da se spava. Što je najveća fora oni su se pokupili posle par minuta i bilo je opet tiho. Možda bi sada trebalo da izvedem neki pametan zaključak, ali trenutno nisam naročito filosofski inspirisan. Ovo čisto ispričah kao zanimljivost kooja mi se dogodila.
Ranije sam se nešto bunio da ovde leto nikako da dođe. Skoro sam shvatio da sam pogrešio. Leto je došlo i te kako. Čuo sam da su pre neki dan dve bubašvabe uginule od visokih temperatura, a isto toliko se javilo zdravstvenim institucijama kada je živa na termometru dostigla ovogodišnji maksimum od 24.7 stepeni. Zaista, to je preveliko odstupanje, kada je prosečna maksimalna dnevna temperatura u julu i avgustu oko 20.1 stepeni, a prosečna prosečna 16. Mogu zamisliti šta će se desiti sutra kada prognoziraju da će preći 25 na Celzijusovoj skali. Verovatno će se javiti čak 3 bubašvabe i jedan komarac.
Ovih dana se bavim nekakvim piskaranjem, vežbam engleski, koristim blagodeti Interneta i video konverzacije. Setim se često onog crtanog koji se emitovao pre 16-17 godina, bio je vezan za otkrića. Nisam propuštao taj crtać, ali sam zaboravio kako se zove. Bila je neka kao vila, malena, roze i mogla je da leti, i uvek je ,,slučajno'' pomagala velikim naučnicima da dođu do svog otkrića koja su, svako na svoj način, menjala čovečanstvo. U jednom od tih crtaća, prikazali su video telefoniranje kao nešto što će biti u budućnosti. I evo, sada je to sasvim normalna stvar. Eto, kad uporedim npr. taj crtać, zabavnike, emisije kao Opstanak, samo mogu da izrazim žaljenje zbog onog čime se bombarduju deca danas: Grandovi, Latino serije, skupština, ubilačke igrice... Istina, postoje danas Discovery i Animal Planet na primer, ali su praktično to samo kapljice u moru i baš će neko dete njih da traži pored 60 kanala na kablovskoj. Nije ni čudo što su deca postala toliko nasilna i sve više primera po Srbiji. Međutim, donekle ih i zakon štiti. Ovde u Britaniji je jedan 13-togodišnjak bukvalno ubio nekog čoveka od batina i zapalio ga posle. Sud mu je izrekao kaznu zatvora na dosta godina i ukinuo diskreciono pravo zbog težine zločina, tako da svi znaju kako se zove i njegovu sliku. Slično se desilo i u Americi nekim devojčicama koje su snimale maltretiranje i objavile ga. Kod nas prolaze ukorom i možda izbacivanjem iz škole.
Ali nije mi bila poenta toliko da kritikujem našu zemlju, ipak je ona prošla kroz puno teških godina, ratova, sankcija, gladovanja i dok su drugi gledali da naprave auto sa manjom emisijom štetnih gasova, mi smo ,,uvozili'' gorivo iz Rumunije original. Dok su svi imali organic, mi smo čekali u redu za mleko i leba. Predugo smo se borili za suvu egzistenciju i imamo dugačak put.
Ma bitno je da se mi pomirimo!
Ranije sam se nešto bunio da ovde leto nikako da dođe. Skoro sam shvatio da sam pogrešio. Leto je došlo i te kako. Čuo sam da su pre neki dan dve bubašvabe uginule od visokih temperatura, a isto toliko se javilo zdravstvenim institucijama kada je živa na termometru dostigla ovogodišnji maksimum od 24.7 stepeni. Zaista, to je preveliko odstupanje, kada je prosečna maksimalna dnevna temperatura u julu i avgustu oko 20.1 stepeni, a prosečna prosečna 16. Mogu zamisliti šta će se desiti sutra kada prognoziraju da će preći 25 na Celzijusovoj skali. Verovatno će se javiti čak 3 bubašvabe i jedan komarac.
Ovih dana se bavim nekakvim piskaranjem, vežbam engleski, koristim blagodeti Interneta i video konverzacije. Setim se često onog crtanog koji se emitovao pre 16-17 godina, bio je vezan za otkrića. Nisam propuštao taj crtać, ali sam zaboravio kako se zove. Bila je neka kao vila, malena, roze i mogla je da leti, i uvek je ,,slučajno'' pomagala velikim naučnicima da dođu do svog otkrića koja su, svako na svoj način, menjala čovečanstvo. U jednom od tih crtaća, prikazali su video telefoniranje kao nešto što će biti u budućnosti. I evo, sada je to sasvim normalna stvar. Eto, kad uporedim npr. taj crtać, zabavnike, emisije kao Opstanak, samo mogu da izrazim žaljenje zbog onog čime se bombarduju deca danas: Grandovi, Latino serije, skupština, ubilačke igrice... Istina, postoje danas Discovery i Animal Planet na primer, ali su praktično to samo kapljice u moru i baš će neko dete njih da traži pored 60 kanala na kablovskoj. Nije ni čudo što su deca postala toliko nasilna i sve više primera po Srbiji. Međutim, donekle ih i zakon štiti. Ovde u Britaniji je jedan 13-togodišnjak bukvalno ubio nekog čoveka od batina i zapalio ga posle. Sud mu je izrekao kaznu zatvora na dosta godina i ukinuo diskreciono pravo zbog težine zločina, tako da svi znaju kako se zove i njegovu sliku. Slično se desilo i u Americi nekim devojčicama koje su snimale maltretiranje i objavile ga. Kod nas prolaze ukorom i možda izbacivanjem iz škole.
Ali nije mi bila poenta toliko da kritikujem našu zemlju, ipak je ona prošla kroz puno teških godina, ratova, sankcija, gladovanja i dok su drugi gledali da naprave auto sa manjom emisijom štetnih gasova, mi smo ,,uvozili'' gorivo iz Rumunije original. Dok su svi imali organic, mi smo čekali u redu za mleko i leba. Predugo smo se borili za suvu egzistenciju i imamo dugačak put.
Ma bitno je da se mi pomirimo!
6. 7. 2008.
Kratak osvrt na Wimbledon
Haj!
Ovaj put pišem jedan, ne tako egocentričan post kao obično. Sasvim logično, ono što je držalo pažnju britanske sportske javnosti prethodne dve nedelje, i više nego EP u fudbalu je ovaj teniski turnir, za koga svi do jednog teniseri kao papagaji ponavljaju da je najveći od svih i najdraži svakome od njih. Prepun tradicije, istorije, mitova. Englezi su majstori da prodaju stvari više nego što one stvarno vrede. Kako i zašto je Vimbldon bolji turnir od Rolan Garosa ili US Open-a na primer? Ovde bre uglavnom poeni traju oko 3 udarca, često je servis dovoljan da se pobedi. Trava se gazi dve nedelje i onda se igra u finalu kada je cela osnovna a i servis linija ugažena, tu je u stvari više zemlja nego trava. Praktično su u finalu najgori uslovi za igru. Osim toga, dosadna kiša non-stop remeti igru, i najmanje prskanje je dovoljno da se teren prekrije, a ovde to stalno dolazi. Meni kao ljubitelju ove igre je dosta veće zadovoljstvo da gledam RG, jer mi je dopadljivija igra, lepši tenis. No dobro.
Naši su u singlu podbacili, baš sam se neprijatno iznenadio. Posle dobrih partija u Queens-u, očekivao sam od Novaka da dobro prođe. Ali, moguće je da je on mentalno iscrpljen, čoveku je teško da podnese konstantan pritisak da mora da pobeđuje. A verovatno ga je i Nadalova pobeda u finalu malo obeshrabrila i videlo se da ne igra sa istim žarom i snagom kao ranije. Ni u prvim rundama nije briljirao, a onda ga je sačekao Safin koji jednostavno nije hteo da se preda bez borbe i pobedio ga lagano. Najbolje je prošao Tipsy, ponovio prošlogodišnje 4-to kolo. Igrao je jako lepo, često su njegovi potezi bili prava umetnost, bacao se i leteo po terenu, imao strašne štop-voleje. Pobedio i Rodika, što nije mala stvar. Ponekad mi se čini da je on i talentovaniji teniser od Novaka, samo što Nole ima sjajne fizičke predispozicije. Troicki nije bio loš, ali nije navikao da igra u 5 setova, mada je imao Stepaneka. Devojke su igrale dobro, dok ih nisu počistile Kineskinje kao metlom iz kineske radnje. Obe sa po 2:0. Uteha je da su Ana i Jelena prve dve na svetu iako su tako loše prošle na Vimbldonu. Eto koliko vredi ovaj turnir...
Ipak, svetla tačka Ziki! :) Gledao sam celo finale dublova na BBC-ju. Moram da napomenem da je BBC fantastična nacionalna televizija. Prenose praktično sve sportske događaje, vesti na internetu, a mogu se gledati i druge emisije. I sve to besplatno, samo da pristupaš njihovom sajtu iz Britanije. Osim toga, prava je to interaktivna televizija, jer ti praktično biraš šta ćeš gledati. Ako se više teniskih mečeva igra na raznim terenima u isto vreme, možeš da gledaš koji hoćeš. Od reklama ni 'r'. Da se vratim na dublove. Nekad se čovek pita jesu li ti dublovi sport za starce, pošto ne mogu više da trče u singlu. U finalu, Nenad je bio najmlađi sa 32 godine. Dubl se uvek nekako stavlja po strani, čak ni finale ne gleda veliki broj ljudi. Ipak, smatram ga dosta atraktivnijim za gledanje, sa dosta voleja, smečeva, lobova, brzom igrom. Osim toga, i kad se skupe dobri singl igrači, ne mogu da pobede jake parove koji su slabi u singlu a igraju zajedno dugo. Zato je to timski sport. Zimonjić-Nestor(ović) su odigrali savršenu partiju, imali su par neiznuđenih grešaka za 4 seta. Nenadov servis je bio praktično neodbranjiv. I ne samo servis, Ziki je odigrao fantastično ceo meč i završio ga sjajnim return-om, što su i pohvalili na BBC. Pa ipak, možda i najbolji poen na celom Wimbldonu je bio pre toga, kada je Ulajet smečirao, loptica se odbila visoko i kada su svi već mislili da je poen gotov, Ziki (1.91+) je u košarkaškom stilu skočio u desni dvokorak i odsmečirao tu lopticu u ćošak pored zbunjenih protivnika. Stvari, u životu uopšte, nisu gotove dok se stvarno ne završe. Mislim da sam se više radovao ovoj tituli Zimonjića nego prethodnim titulama Novaka i Ane. Čovek je to stvarno zaslužio, koliko je dugo u svetu dubla vrhunski, svaka mu čast.
Sestre Vilijams, šta reći? One nastavljaju da haraju zelenim terenom, zaista su bez premca. Približavaju se opasno našima, videćemo do kraja godine šta će biti.
A ko je nedelju popodne proveo pred ekranom, prateći vremenske izveštaje sa periferije Londona, verujem da se nije pokajao, jer je imao šta da vidi. Praktičn
o, sve se čekalo na to finale, rezultati prethodnih rundi su bili poznati i pre početka. Dva asa, dva titana, u zaista mitskom dvoboju su ukrstili rekete i prikazali najveću tenisku predstavu koju sam gledao ikada. Gledao sam i Sampras-Agasi duele još davno, ali mislim da ovo rivalstvo prevazilazi to. Ova dvojica, koji su veliki džentlmeni i sportisti sa ubistvenim pobedničkim instinktom satima su se do nadljudskih granica trudili i dizali publiku na noge. To su strašni mentalni sklopovi, ljudi-mašine. To je kao kad igraš protiv kompjutera na najtežem nivou, mora se odigrati perfektno svaki poen, tako da protivnik to ne očekuje. Nije im smetao ni vetar, ni kiša koja prekida, u istinu su priredili spektakl za pamćenje. Možda bi se moglo reći: ,, Kralj je mrtav, živeo kralj!'', međutim to baš i ne pije vodu. Rodžer je i dalje prvi, a sad dolaze betonski tereni. U stvari, ovaj rasplet možda najviše odgovara Noletu, koji bi mogao ovako lakše da preskoči obojicu i zauzme prvo mesto. Videćemo da li je za to spreman. Ova dva su aždahe i bljuju vatre silne, ali po betonu ih je obojicu pobeđivao, posebno Rafu, tako da je sve moguće. Sada su ionako svi zaboravili na Djokera.
Verujem da je bilo još ljudi koji su uživali u tenisu ovih nedelja, a i ja se nadam da ću i uživo jednom posetiti Wimbledon, a posebno RG.
-- a sad natrag na med. sestre i master rad--
Ovaj put pišem jedan, ne tako egocentričan post kao obično. Sasvim logično, ono što je držalo pažnju britanske sportske javnosti prethodne dve nedelje, i više nego EP u fudbalu je ovaj teniski turnir, za koga svi do jednog teniseri kao papagaji ponavljaju da je najveći od svih i najdraži svakome od njih. Prepun tradicije, istorije, mitova. Englezi su majstori da prodaju stvari više nego što one stvarno vrede. Kako i zašto je Vimbldon bolji turnir od Rolan Garosa ili US Open-a na primer? Ovde bre uglavnom poeni traju oko 3 udarca, često je servis dovoljan da se pobedi. Trava se gazi dve nedelje i onda se igra u finalu kada je cela osnovna a i servis linija ugažena, tu je u stvari više zemlja nego trava. Praktično su u finalu najgori uslovi za igru. Osim toga, dosadna kiša non-stop remeti igru, i najmanje prskanje je dovoljno da se teren prekrije, a ovde to stalno dolazi. Meni kao ljubitelju ove igre je dosta veće zadovoljstvo da gledam RG, jer mi je dopadljivija igra, lepši tenis. No dobro.
Naši su u singlu podbacili, baš sam se neprijatno iznenadio. Posle dobrih partija u Queens-u, očekivao sam od Novaka da dobro prođe. Ali, moguće je da je on mentalno iscrpljen, čoveku je teško da podnese konstantan pritisak da mora da pobeđuje. A verovatno ga je i Nadalova pobeda u finalu malo obeshrabrila i videlo se da ne igra sa istim žarom i snagom kao ranije. Ni u prvim rundama nije briljirao, a onda ga je sačekao Safin koji jednostavno nije hteo da se preda bez borbe i pobedio ga lagano. Najbolje je prošao Tipsy, ponovio prošlogodišnje 4-to kolo. Igrao je jako lepo, često su njegovi potezi bili prava umetnost, bacao se i leteo po terenu, imao strašne štop-voleje. Pobedio i Rodika, što nije mala stvar. Ponekad mi se čini da je on i talentovaniji teniser od Novaka, samo što Nole ima sjajne fizičke predispozicije. Troicki nije bio loš, ali nije navikao da igra u 5 setova, mada je imao Stepaneka. Devojke su igrale dobro, dok ih nisu počistile Kineskinje kao metlom iz kineske radnje. Obe sa po 2:0. Uteha je da su Ana i Jelena prve dve na svetu iako su tako loše prošle na Vimbldonu. Eto koliko vredi ovaj turnir...
Ipak, svetla tačka Ziki! :) Gledao sam celo finale dublova na BBC-ju. Moram da napomenem da je BBC fantastična nacionalna televizija. Prenose praktično sve sportske događaje, vesti na internetu, a mogu se gledati i druge emisije. I sve to besplatno, samo da pristupaš njihovom sajtu iz Britanije. Osim toga, prava je to interaktivna televizija, jer ti praktično biraš šta ćeš gledati. Ako se više teniskih mečeva igra na raznim terenima u isto vreme, možeš da gledaš koji hoćeš. Od reklama ni 'r'. Da se vratim na dublove. Nekad se čovek pita jesu li ti dublovi sport za starce, pošto ne mogu više da trče u singlu. U finalu, Nenad je bio najmlađi sa 32 godine. Dubl se uvek nekako stavlja po strani, čak ni finale ne gleda veliki broj ljudi. Ipak, smatram ga dosta atraktivnijim za gledanje, sa dosta voleja, smečeva, lobova, brzom igrom. Osim toga, i kad se skupe dobri singl igrači, ne mogu da pobede jake parove koji su slabi u singlu a igraju zajedno dugo. Zato je to timski sport. Zimonjić-Nestor(ović) su odigrali savršenu partiju, imali su par neiznuđenih grešaka za 4 seta. Nenadov servis je bio praktično neodbranjiv. I ne samo servis, Ziki je odigrao fantastično ceo meč i završio ga sjajnim return-om, što su i pohvalili na BBC. Pa ipak, možda i najbolji poen na celom Wimbldonu je bio pre toga, kada je Ulajet smečirao, loptica se odbila visoko i kada su svi već mislili da je poen gotov, Ziki (1.91+) je u košarkaškom stilu skočio u desni dvokorak i odsmečirao tu lopticu u ćošak pored zbunjenih protivnika. Stvari, u životu uopšte, nisu gotove dok se stvarno ne završe. Mislim da sam se više radovao ovoj tituli Zimonjića nego prethodnim titulama Novaka i Ane. Čovek je to stvarno zaslužio, koliko je dugo u svetu dubla vrhunski, svaka mu čast.Sestre Vilijams, šta reći? One nastavljaju da haraju zelenim terenom, zaista su bez premca. Približavaju se opasno našima, videćemo do kraja godine šta će biti.
A ko je nedelju popodne proveo pred ekranom, prateći vremenske izveštaje sa periferije Londona, verujem da se nije pokajao, jer je imao šta da vidi. Praktičn
o, sve se čekalo na to finale, rezultati prethodnih rundi su bili poznati i pre početka. Dva asa, dva titana, u zaista mitskom dvoboju su ukrstili rekete i prikazali najveću tenisku predstavu koju sam gledao ikada. Gledao sam i Sampras-Agasi duele još davno, ali mislim da ovo rivalstvo prevazilazi to. Ova dvojica, koji su veliki džentlmeni i sportisti sa ubistvenim pobedničkim instinktom satima su se do nadljudskih granica trudili i dizali publiku na noge. To su strašni mentalni sklopovi, ljudi-mašine. To je kao kad igraš protiv kompjutera na najtežem nivou, mora se odigrati perfektno svaki poen, tako da protivnik to ne očekuje. Nije im smetao ni vetar, ni kiša koja prekida, u istinu su priredili spektakl za pamćenje. Možda bi se moglo reći: ,, Kralj je mrtav, živeo kralj!'', međutim to baš i ne pije vodu. Rodžer je i dalje prvi, a sad dolaze betonski tereni. U stvari, ovaj rasplet možda najviše odgovara Noletu, koji bi mogao ovako lakše da preskoči obojicu i zauzme prvo mesto. Videćemo da li je za to spreman. Ova dva su aždahe i bljuju vatre silne, ali po betonu ih je obojicu pobeđivao, posebno Rafu, tako da je sve moguće. Sada su ionako svi zaboravili na Djokera.Verujem da je bilo još ljudi koji su uživali u tenisu ovih nedelja, a i ja se nadam da ću i uživo jednom posetiti Wimbledon, a posebno RG.
-- a sad natrag na med. sestre i master rad--
24. 6. 2008.
I said yes, you look wonderfull tonight
Evo krecem da pišem češće,
Mada sam trenutno umoran i imam dosta obaveza, nastavljam da pišem. Najpre, iz Brunela. U četvrtak, pošto je to bilo zadnje veče izašli smo u grad. Najpre smo gledali Portugal-Nemačka u jednom pabu. Bio sam razočaran, prvo jer su Portugalci dosta bolje igrali u toku prvenstva, ali najviše jer sam tipovao da će oni da pobede. Ako nisam rekao u prošlom postu, a verovatno nisam, igram jednu igru preko neta. Moj drugar Nemac drži vebsajt na kome prognoziramo rezultate utakmica. Svi smo pre početka prvenstva uložili po 5 evra, i prvih nekoliko dobijaju novac. Ima nas ukupno 34, tako da prvi dobija 60, drugi 45, itd. Ja sam trenutno drugoplasirani, mada sam neko vreme bio i prvi, što je odličan uspeh. Inače, prognoziramo tačan rezultat, pa ako pogodiš pobednika ili nerešeno dobijaš 3 poena, a ako pogodiš tačan rezultat još 3. Ako pogrešiš za jedan pogodak, dobijaš jedan poen. Slično nešto kao b92 tip ako neko igra. Još treba u finalu da izdržim. Kako stvari stoje, verovatno ću da stavim na Špance, ali moguće je i da taktički promenim.
Prošli četvrtak u Brunelu je bio haos. Simon, verovatno najopičeniji lik u grupi, je punio 33 god. Kad kažem opičen ne mislim to bez veze, već mislim da dečko je stvarno malo nenormalan. Bio je bibliotekar i upisao doktorske iz računarstva, pojma nema, ali nije to sve. Kad ga čuješ kako priča, vidi se da je malo mentalan. Živi u nekom starinskom kulturnom prosvećenom hrišćanskom svetu, politički korektno, sav je fin i tih, miran, jadan. Ne pije alkohol, možda u malim količinama. Mi ostali smo već bili pod gasom, bila je utakmica Nemačka - Portugal, par piva, onda kad smo otišli u pub, još par pića. I šta će nama ,,muškarčinama, intelektualcima'' da padne na pamet, da kupimo Sajmonu rođendansko piće. I to kakvo piće, nas 6-torica po 5 funti koktel kakav možeš da zamisliš, sve oni prozirni alkoholi, kao votka, sambuka i slično. Jeste ovde piće skupo, ali ima dosta. Konobar je dopunio čašu limunadom da ublaži ukus. Lik je uzeo i popio to sve!!! Naravno, ne odjednom, ali je popio. I šta sad, posle možda pola sata, već mu se spavalo i bilo muka, trebalo je da ga vodimo kući. Ja sam terao ove moje da uzmemo taxi, ali Sajmon je odbijao, a i ovi ostali nisu baš bili za tu varijantu, već su bili za to da idemo pešice. Ne znam zašto, kad je dom gde smo smešteni barem 20 min pešaka, plus sa njim pijanim to će da se odužii. Međutim, on već sam počne da krene napolje, stignemo ga i pomažemo da hoda Amr (egipćanin) i ja. Ispovraćao se odmah ispred paba gde smo bili. Krenuli smo dalje, međutim, kako smo prešli ulicu Sajmon je krenuo da trči onako iz čista mira. A jadan ne zna ni gde treba da ide. U tom trenutku, shvatio sam da je alkohol sjajni lek protiv bolova, jer sam sa svojim sjebanim kolenom uspeo i da potrčim za njim što me je oduševilo. Ono, to trčanje, bolje da ga kažem trčkaranje, bilo je presporo, pa nisam ni mogao da ga stignem, ali je zato Amr, koji je bio omladinski reprezentativac Egipta u rukometu bez problema stigao i zaustavio. Onda su nam se pridružila još dvojica, tako da je bilo lakše da ga vodimo. Seli smo svi na zemlju da se malo odmorimo, a ovaj je Sajmon postao hiperaktivan i uzeo da radi trbušnjake, sa objašnjenjem da treba da ''build up energy''. Jao svašta. Zažalio sam svaku funtu što sam dao za ono odvratno piće. Međutim, preživeli smo nekako i za oko pla sata ga sproveli u sobu. Naravno, nisu tu bili svi koji su mu kupili piče, ostali su da se druže sa nekim ženskma sa kursa, koje baš nisu neke, ali dobro. Mi smo se postarali. U svakom slučaju, bilo je jako zabavno pričati sa njim usput, tu sam se iskidao od smeha. Ovaj Amr je takav lik perverzan, a tu je bio i Gianni ništa manje, skroz suprotno od Sajmona. I oni uzmu da pričaju non-stop o seksu, sisama, koječemu, dok im Sajmon odgovara sve fino korektno bez vulgarnih reči, kako treba kad nađeš pravu osobu, treba da je poštuješ, voliš, itd. To je stvarno nezaboravno veče. Posle smo ostali još dva sata u njegovoj sobi da budemo sigurni da mu je dobro i odosmo kući. Ali definitivno, možda i najgluplja stvar koju sam uradio otkad sam došao ovde (ne računajući sam dolazak ;) ) jesu tih 5 funti za Sajmonovo piće.
Subota, ponovo u Notingemu, u iščekivanju finala teniskog turnira Nottingham Open, koji mu dođe kao generalna proba pred Wimbledon. Bilo je tu dosta tenisera iz prvih 30, stvarno fin turnir. Jelena i ja smo uzeli karte za finale (pošto nisam bio tu cele nedelje) u koje su se plasirali Karlović i Verdasko. Kiša je odložila na žalost početak meča i organizatori su rekli da ga pomeraju za kasnije u nadi da će da stane. I tako par puta, oni pomeraju početak, mi se tu vrtimo okolo, pa sigurno 5-6 sati smo čekali kad će da krene. Nego sreća je Jelena u blizini pa nismo morali da sedimo tamo sve vreme. I na kraju igrali su unutra, a unutra nema gledalaca, tako da ništa od gledanja. Ono, gledali smo ona tv-u u restoranu tu u okviru teniskog centra. Bio je uzbudljiv meč, Karlović pobedio 2:1 sa dva taj brejka. Interesantno, svi su navijali za Verdaska, i pored toga što je Karlović osvojio prošle godine. Ne znam, možda zato što su ih Hrvati izbacili sa EP, a možda i zato što ne vole Balkance generalno. U svakom slučaju, šteta što lepo nismo mogli da pratimo meč, ali biće dana...
I da okončam ovaj izveštaj, ponedeljak u Notingem Areni gostovao je Erik Klepton. Bilo je to dvoipočasovno uživanje u vrhunskoj rok muzici starog majstora. Koliko sam obaveza imao tog dana, za malo da zaboravim da odem na cert. Nego sreća setih se. Bio sam sa Pedrom, Brazilcem iz moje kancelarije i njegovom nekom drugaricom. Bez veze, pošto sam ja kupio kartu malo kasnije, nisam mogao da imam sedišta gde i oni, tako da je bilo malo glupo. A ono što je posebno zanimljivo, što je i očekivano, publika je uglavnom bila Kleptonovo godište, tako da su sve stariji parovi bili oko mene. Naravno, nije mi smetalo da se lepo provedem. Svirka je stvarno bila sjajna, posebno sam uživao uz pesme Wonderful tonight i Layla. Baš mi se ide na neki koncerat ponovo, samo da nisu toliko skupi.
Pozdrav svima u Srbiji a i šire. Sva sreća da će ovi novi pasoši moći ,,na vreme'' da se podignu pošto stari važe samo do decembra. A to što se tamo kuvate na +40, bolje i to nego da vam pada kiša sa 18 stepeni, da znate! Ja sam se danas spičkao kad sam se vraćao kući u debeloj dukserici.
Mada sam trenutno umoran i imam dosta obaveza, nastavljam da pišem. Najpre, iz Brunela. U četvrtak, pošto je to bilo zadnje veče izašli smo u grad. Najpre smo gledali Portugal-Nemačka u jednom pabu. Bio sam razočaran, prvo jer su Portugalci dosta bolje igrali u toku prvenstva, ali najviše jer sam tipovao da će oni da pobede. Ako nisam rekao u prošlom postu, a verovatno nisam, igram jednu igru preko neta. Moj drugar Nemac drži vebsajt na kome prognoziramo rezultate utakmica. Svi smo pre početka prvenstva uložili po 5 evra, i prvih nekoliko dobijaju novac. Ima nas ukupno 34, tako da prvi dobija 60, drugi 45, itd. Ja sam trenutno drugoplasirani, mada sam neko vreme bio i prvi, što je odličan uspeh. Inače, prognoziramo tačan rezultat, pa ako pogodiš pobednika ili nerešeno dobijaš 3 poena, a ako pogodiš tačan rezultat još 3. Ako pogrešiš za jedan pogodak, dobijaš jedan poen. Slično nešto kao b92 tip ako neko igra. Još treba u finalu da izdržim. Kako stvari stoje, verovatno ću da stavim na Špance, ali moguće je i da taktički promenim.
Prošli četvrtak u Brunelu je bio haos. Simon, verovatno najopičeniji lik u grupi, je punio 33 god. Kad kažem opičen ne mislim to bez veze, već mislim da dečko je stvarno malo nenormalan. Bio je bibliotekar i upisao doktorske iz računarstva, pojma nema, ali nije to sve. Kad ga čuješ kako priča, vidi se da je malo mentalan. Živi u nekom starinskom kulturnom prosvećenom hrišćanskom svetu, politički korektno, sav je fin i tih, miran, jadan. Ne pije alkohol, možda u malim količinama. Mi ostali smo već bili pod gasom, bila je utakmica Nemačka - Portugal, par piva, onda kad smo otišli u pub, još par pića. I šta će nama ,,muškarčinama, intelektualcima'' da padne na pamet, da kupimo Sajmonu rođendansko piće. I to kakvo piće, nas 6-torica po 5 funti koktel kakav možeš da zamisliš, sve oni prozirni alkoholi, kao votka, sambuka i slično. Jeste ovde piće skupo, ali ima dosta. Konobar je dopunio čašu limunadom da ublaži ukus. Lik je uzeo i popio to sve!!! Naravno, ne odjednom, ali je popio. I šta sad, posle možda pola sata, već mu se spavalo i bilo muka, trebalo je da ga vodimo kući. Ja sam terao ove moje da uzmemo taxi, ali Sajmon je odbijao, a i ovi ostali nisu baš bili za tu varijantu, već su bili za to da idemo pešice. Ne znam zašto, kad je dom gde smo smešteni barem 20 min pešaka, plus sa njim pijanim to će da se odužii. Međutim, on već sam počne da krene napolje, stignemo ga i pomažemo da hoda Amr (egipćanin) i ja. Ispovraćao se odmah ispred paba gde smo bili. Krenuli smo dalje, međutim, kako smo prešli ulicu Sajmon je krenuo da trči onako iz čista mira. A jadan ne zna ni gde treba da ide. U tom trenutku, shvatio sam da je alkohol sjajni lek protiv bolova, jer sam sa svojim sjebanim kolenom uspeo i da potrčim za njim što me je oduševilo. Ono, to trčanje, bolje da ga kažem trčkaranje, bilo je presporo, pa nisam ni mogao da ga stignem, ali je zato Amr, koji je bio omladinski reprezentativac Egipta u rukometu bez problema stigao i zaustavio. Onda su nam se pridružila još dvojica, tako da je bilo lakše da ga vodimo. Seli smo svi na zemlju da se malo odmorimo, a ovaj je Sajmon postao hiperaktivan i uzeo da radi trbušnjake, sa objašnjenjem da treba da ''build up energy''. Jao svašta. Zažalio sam svaku funtu što sam dao za ono odvratno piće. Međutim, preživeli smo nekako i za oko pla sata ga sproveli u sobu. Naravno, nisu tu bili svi koji su mu kupili piče, ostali su da se druže sa nekim ženskma sa kursa, koje baš nisu neke, ali dobro. Mi smo se postarali. U svakom slučaju, bilo je jako zabavno pričati sa njim usput, tu sam se iskidao od smeha. Ovaj Amr je takav lik perverzan, a tu je bio i Gianni ništa manje, skroz suprotno od Sajmona. I oni uzmu da pričaju non-stop o seksu, sisama, koječemu, dok im Sajmon odgovara sve fino korektno bez vulgarnih reči, kako treba kad nađeš pravu osobu, treba da je poštuješ, voliš, itd. To je stvarno nezaboravno veče. Posle smo ostali još dva sata u njegovoj sobi da budemo sigurni da mu je dobro i odosmo kući. Ali definitivno, možda i najgluplja stvar koju sam uradio otkad sam došao ovde (ne računajući sam dolazak ;) ) jesu tih 5 funti za Sajmonovo piće.
Subota, ponovo u Notingemu, u iščekivanju finala teniskog turnira Nottingham Open, koji mu dođe kao generalna proba pred Wimbledon. Bilo je tu dosta tenisera iz prvih 30, stvarno fin turnir. Jelena i ja smo uzeli karte za finale (pošto nisam bio tu cele nedelje) u koje su se plasirali Karlović i Verdasko. Kiša je odložila na žalost početak meča i organizatori su rekli da ga pomeraju za kasnije u nadi da će da stane. I tako par puta, oni pomeraju početak, mi se tu vrtimo okolo, pa sigurno 5-6 sati smo čekali kad će da krene. Nego sreća je Jelena u blizini pa nismo morali da sedimo tamo sve vreme. I na kraju igrali su unutra, a unutra nema gledalaca, tako da ništa od gledanja. Ono, gledali smo ona tv-u u restoranu tu u okviru teniskog centra. Bio je uzbudljiv meč, Karlović pobedio 2:1 sa dva taj brejka. Interesantno, svi su navijali za Verdaska, i pored toga što je Karlović osvojio prošle godine. Ne znam, možda zato što su ih Hrvati izbacili sa EP, a možda i zato što ne vole Balkance generalno. U svakom slučaju, šteta što lepo nismo mogli da pratimo meč, ali biće dana...
I da okončam ovaj izveštaj, ponedeljak u Notingem Areni gostovao je Erik Klepton. Bilo je to dvoipočasovno uživanje u vrhunskoj rok muzici starog majstora. Koliko sam obaveza imao tog dana, za malo da zaboravim da odem na cert. Nego sreća setih se. Bio sam sa Pedrom, Brazilcem iz moje kancelarije i njegovom nekom drugaricom. Bez veze, pošto sam ja kupio kartu malo kasnije, nisam mogao da imam sedišta gde i oni, tako da je bilo malo glupo. A ono što je posebno zanimljivo, što je i očekivano, publika je uglavnom bila Kleptonovo godište, tako da su sve stariji parovi bili oko mene. Naravno, nije mi smetalo da se lepo provedem. Svirka je stvarno bila sjajna, posebno sam uživao uz pesme Wonderful tonight i Layla. Baš mi se ide na neki koncerat ponovo, samo da nisu toliko skupi.
Pozdrav svima u Srbiji a i šire. Sva sreća da će ovi novi pasoši moći ,,na vreme'' da se podignu pošto stari važe samo do decembra. A to što se tamo kuvate na +40, bolje i to nego da vam pada kiša sa 18 stepeni, da znate! Ja sam se danas spičkao kad sam se vraćao kući u debeloj dukserici.
18. 6. 2008.
A leto kad ce stigne
Cao svima,
Evo ovaj put pisem bez srpskih slova, jebi ga, nisam kuci i nemam ih ovde, ali ce pominemo. S obzirom na vremena kada pisem ovaj blog, izgleda kao da ga vestacki odrzavam u zivotu. A mozda je i tacno.
Inace, dosta se stvari dogadja. Kako i ne, kad ne stizem da pisem. Prvo, da kazem da mi je noga dosta bolje i da se oporavljam, hodam bez staka i po malo hramljem ali je ok. Pre nedejlu dana sam bio kod doktora da pogleda. Kaze da je svakako istegnuce a ne prelom ligamenta, sto bi znacilo da ne treba da se ide na operaciju. Imam da radim dosta vezbi i nadajmo se da ce sve biti okej. Moram da kazem da sam odusevljen zdravstvenim sistemom. Prvo, sto sam zakazao kod doktora 10-minutni pregled preko telefona. Pregledi koji se zakazuju su za stvari koje nisu hitne i ne treba im puno vremena. Samo sam im rekao ime i prezime preko tel. E sad, kad sam dosao tamo kad udjes u cekaonicu koja ima i televizor i tako to, sa strane stoji jedan touch screen. Tu treba da izaberes svoj datum rodjenja, i on ti odmah kaze kod kog doktora su ti zakazali i potvrdi ti vreme. Mada malo mi je bez veze to sa datumom rodjenja, jer je moguce da budu dvoje ljudi istog datuma u slicno vreme, ali verovatno te onda pita koji si ti od njih dvojice. E sad, sve je to sminka, ali ono glavno. Doktor te prozove i udjes unutra. Iako sam ja u drugoj bolnici imao prvi pregled za koleno, on je na svom racunaru mogao da vidi izvestaj iz te bolnice i izvestaj doktora, tj. celu istoriju. E pitam se kad cemo mi to u Srbiji imati - jedinstveni centralizovani zdravstveni sistem, za sve bolnice i domove zdravlja, gde doktori imaju kompjutere koji im zaista sluze necemu.
Inace trenutno sam lociran na univerzitetu Brunel, u zapadnom Londonu. Imamo radionicu o konveksnoj optimizaciji. Nije da sam mnogo zainteresovan, ali nije lose, zanimljive stvari, linearno programiranje, kvadratno... Dobra stvar je da faks sve placa, tako da pravim malu pauzu od klasicnog rada, ucim nove stvari.
U subotu idem sa Jelenom na finale teniskog turnira Nottingham open, koji se igra ove nedelje. ima dosta poznatih imena, do duse ne iz prvih 10: Stepanek, Karlovic, Cilic, Monfis, Verdasco... Posto jebiga ne mogu da idem na Wimbledon, ovo je takodje super akcija. A u ponedeljak, ima koncert Erica Clapton-a u Areni. Videcu da odem sam. Ide Pedro sa jos nekim, ali su vec kupili karte, pa necemo da budemo zajedno, ali nema veze, mozemo da odemo zajedno pa cemo da sedimo zasebno. Treba da vidim za karte.
Prethodnog vikenda sam bio na rodjendanu, kod devojke drugara Torstena sa odbojke. Nisam se ja nesto sa njom sprijateljio, ali sam uvek bio tu kad Torsten nesto organizuje, tako da me verovatno zato zvala. Oboje studiraju matematiku ovde, tako da su pored nas 3-4 sa odbojke svi ostali studenti. Mada, ni mi nismo daleko, CS i masinstvo. Ne znam da li ta cinjenica da su ti ljudi doktoranti na matematici toliko uticala. Mozda je dovoljno da su doktoranti u engleskoj, ali mislim da matematika ima tu veze. To je najkonzervativnije drustvo u kome sam se obreo za dosta dugo vreme. Ali i dosta "profinjeno". Tipa, jedemo svi levom viljuskom, pije se vino tako sto se drzi drska. Ako nesto treba da odradis prstima (npr. da jedes mumuruz) to se najavi i takve fore. Mislim, sve je to fino, kultura, ja se trudim da postujem pravila koja znam. Ali pitam se prema nekim drugim stvarima, da li ti ljudi uzivaju u zivotu. Tesko je opisati nacin izrazavanja, fin, nerdy, bez bilo kakvih bliskosti ruznim recima, bez bilo kakvih indicija "pokvarenih" sala, kilometrima daleko od perverznih zajebancija. Mislim da je najbolji nacin da se to prikaze situacija kada je slavljenica pricala kako je pravila tortu i objasnjavala kako je velicina bitna za to sto je pravila. I onda je jedna cura tu, koja nije iz matematickog drustva dodala kako je velicina uvek bitna. Slavljenica se toliko zacrvenela i osramotila da je meni bilo glupo i neprijatno. A da, prosli put sam pred njom ispricao onaj vic zasto zene slabo znaju matematiku, i tad se onako nasla uvredjenom i namrstila dok su se ostali smejali. U svakom slucaju, ne znam koliko cu se ja promeniti za par godina, ne verujem mnogo, jer imam iz korena drugacija shvatanja. Ali me muci okruzenje koje ce me pratiti, a covek se nekako utapa u okolinu.
I tako, dok su moji ove nedelje uzivali u Grckoj, Nesa imao turnir zauzeo 6-to mesto do 12, ja sam ovde u vetrovitoj engleskoj, gde ima svega, ali nema nicega. Moram da razmislim sta da radim sa svim tim stvarima...
Evo ovaj put pisem bez srpskih slova, jebi ga, nisam kuci i nemam ih ovde, ali ce pominemo. S obzirom na vremena kada pisem ovaj blog, izgleda kao da ga vestacki odrzavam u zivotu. A mozda je i tacno.
Inace, dosta se stvari dogadja. Kako i ne, kad ne stizem da pisem. Prvo, da kazem da mi je noga dosta bolje i da se oporavljam, hodam bez staka i po malo hramljem ali je ok. Pre nedejlu dana sam bio kod doktora da pogleda. Kaze da je svakako istegnuce a ne prelom ligamenta, sto bi znacilo da ne treba da se ide na operaciju. Imam da radim dosta vezbi i nadajmo se da ce sve biti okej. Moram da kazem da sam odusevljen zdravstvenim sistemom. Prvo, sto sam zakazao kod doktora 10-minutni pregled preko telefona. Pregledi koji se zakazuju su za stvari koje nisu hitne i ne treba im puno vremena. Samo sam im rekao ime i prezime preko tel. E sad, kad sam dosao tamo kad udjes u cekaonicu koja ima i televizor i tako to, sa strane stoji jedan touch screen. Tu treba da izaberes svoj datum rodjenja, i on ti odmah kaze kod kog doktora su ti zakazali i potvrdi ti vreme. Mada malo mi je bez veze to sa datumom rodjenja, jer je moguce da budu dvoje ljudi istog datuma u slicno vreme, ali verovatno te onda pita koji si ti od njih dvojice. E sad, sve je to sminka, ali ono glavno. Doktor te prozove i udjes unutra. Iako sam ja u drugoj bolnici imao prvi pregled za koleno, on je na svom racunaru mogao da vidi izvestaj iz te bolnice i izvestaj doktora, tj. celu istoriju. E pitam se kad cemo mi to u Srbiji imati - jedinstveni centralizovani zdravstveni sistem, za sve bolnice i domove zdravlja, gde doktori imaju kompjutere koji im zaista sluze necemu.
Inace trenutno sam lociran na univerzitetu Brunel, u zapadnom Londonu. Imamo radionicu o konveksnoj optimizaciji. Nije da sam mnogo zainteresovan, ali nije lose, zanimljive stvari, linearno programiranje, kvadratno... Dobra stvar je da faks sve placa, tako da pravim malu pauzu od klasicnog rada, ucim nove stvari.
U subotu idem sa Jelenom na finale teniskog turnira Nottingham open, koji se igra ove nedelje. ima dosta poznatih imena, do duse ne iz prvih 10: Stepanek, Karlovic, Cilic, Monfis, Verdasco... Posto jebiga ne mogu da idem na Wimbledon, ovo je takodje super akcija. A u ponedeljak, ima koncert Erica Clapton-a u Areni. Videcu da odem sam. Ide Pedro sa jos nekim, ali su vec kupili karte, pa necemo da budemo zajedno, ali nema veze, mozemo da odemo zajedno pa cemo da sedimo zasebno. Treba da vidim za karte.
Prethodnog vikenda sam bio na rodjendanu, kod devojke drugara Torstena sa odbojke. Nisam se ja nesto sa njom sprijateljio, ali sam uvek bio tu kad Torsten nesto organizuje, tako da me verovatno zato zvala. Oboje studiraju matematiku ovde, tako da su pored nas 3-4 sa odbojke svi ostali studenti. Mada, ni mi nismo daleko, CS i masinstvo. Ne znam da li ta cinjenica da su ti ljudi doktoranti na matematici toliko uticala. Mozda je dovoljno da su doktoranti u engleskoj, ali mislim da matematika ima tu veze. To je najkonzervativnije drustvo u kome sam se obreo za dosta dugo vreme. Ali i dosta "profinjeno". Tipa, jedemo svi levom viljuskom, pije se vino tako sto se drzi drska. Ako nesto treba da odradis prstima (npr. da jedes mumuruz) to se najavi i takve fore. Mislim, sve je to fino, kultura, ja se trudim da postujem pravila koja znam. Ali pitam se prema nekim drugim stvarima, da li ti ljudi uzivaju u zivotu. Tesko je opisati nacin izrazavanja, fin, nerdy, bez bilo kakvih bliskosti ruznim recima, bez bilo kakvih indicija "pokvarenih" sala, kilometrima daleko od perverznih zajebancija. Mislim da je najbolji nacin da se to prikaze situacija kada je slavljenica pricala kako je pravila tortu i objasnjavala kako je velicina bitna za to sto je pravila. I onda je jedna cura tu, koja nije iz matematickog drustva dodala kako je velicina uvek bitna. Slavljenica se toliko zacrvenela i osramotila da je meni bilo glupo i neprijatno. A da, prosli put sam pred njom ispricao onaj vic zasto zene slabo znaju matematiku, i tad se onako nasla uvredjenom i namrstila dok su se ostali smejali. U svakom slucaju, ne znam koliko cu se ja promeniti za par godina, ne verujem mnogo, jer imam iz korena drugacija shvatanja. Ali me muci okruzenje koje ce me pratiti, a covek se nekako utapa u okolinu.
I tako, dok su moji ove nedelje uzivali u Grckoj, Nesa imao turnir zauzeo 6-to mesto do 12, ja sam ovde u vetrovitoj engleskoj, gde ima svega, ali nema nicega. Moram da razmislim sta da radim sa svim tim stvarima...
28. 5. 2008.
And we sing a sad song.
Heh. Oni koji su čitali ovaj blog a i onaj stari, mogli su da primete svakako da uglavnom pišem lepe stvari koje mi se događaju. Tu su neke plaže, putovanja, sunčanja, žurke, provod, klopa i slično. O nekim glupostima koje se događaju retko pišem, više zato što mi se uglavnom i dešavale lepe stvari, a i te lošije me generalno ne opterećuju, relativno lako prelazim preko njih i idem napred.
Ipak, s obzirom na ovaj uvod, da se pretpostaviti da se desila neka koju baš nije lako zaobići i zanemariti. Istina jeste da gledam sa pozitivnim raspoloženjem, ali zaslužila je pisanje u blogu. Pošto napisah prethodni post pre 3 dana, neočekivano je da već pišem novi, ali tako mu to dođe, niko ne očekuje špansku inkviziciju :)
Bilo kako bilo, u prethodnom postu sam sa ushićenjem i uzbuđenjem pisao o tome kako treba da idem na taj turnir na plaži, iznajmljujem auto, vozim levom stranom, itd. Od svega toga je sada veliko ništa. Još gore. Nikola je povredio svoje levo odavno osetljivo koleno na treningu u utorak. Ovaj put ga je povredio malo jače, pa je morao da ide u hitnu pomoć da doktor pogleda. Dobio sam na korišćenje štake, zavoj, da stavljam leda i da mirujem nekoliko dana. Dijagnoza je istegnuće unutrašnjeg ligamenta. I tako, umesto da prvi put vozim levom stranom ulice, imam priliku da prvi put u životu nosim štake, što su iskustva sličnog kvaliteta, možda je ovo drugo i jače. Sutra i prekosutra neću ići na faks, radiću od kuće. No danas sam morao da odem, da predam profesorki radove koje sam ocenio (izgleda da će dvoje da padne od 12, nije strašno). Takođe, uzeo sam nešto hrane koje sam imao tamo u frižideru (pileći bataci :D ) i naravno iskopirao fajlove na usb.
.jpg)
Rastojanje koje obično pretrčim za 2-3 minuta danas sam išao 30-40, nisam tačno merio. S tim što sam se mnogo više umorio i oznojio nego da sam trčao. Duks mi je bio sav mokar kad sam stigao kući, a imam upalu mišića ramena i tricepsa. Ono što je mnogo značajnije od par hektolitara znoja je zapravo spoznaja pada i gubitka nečega što it je standardno. Na moju sreću, ovaj pad bi trebalo da bude samo lokalni minimum i koleno bi trebalo da se oporavi i povrati kako je bilo. Ali mislim da ovaj blog pišem baš zbog osećanja koje sam imao danas idući štakama od fakulteta do kuće. Pređem 50m, pa stanem par min da se odmorim.
Pravi pokazatelj koliko u ovom slučaju ja, ali generalno svi mi ne znamo da cenimo ono što imamo. Ja jesam kriv, jer sam igrao znajući da mi koleno nije 100% oporavljeno i to već duže vreme. Na neki način ta mi igra pruža dosta zadovoljstva, da igram, ali pazeći da ga ne opteretim, što opet nije moguće činiti konstantno, nekad se zaboraviš, nekad se desi nešto nepredviđeno, i odeee.
Ja sam u toj igri maksimalno uživao prethodnih meseci, ali sada sam morao da otkažem ono što je iz moje perspektive bilo i ,,vrhunac sezone'' :). Mlad je čovek bogat i moćan, snažniji od kralja, ali samo nije toga svestan, parafraziram Dučića malo. Nismo svesni šta imamo. Pije se alkohol u hektolitrima, puše cigarete u tonama, idemo na mesta gde se pušta muzika od hiljada decibela (valjda sam pogodio red veličine :) jede se hrana najgoreg kvaliteta. Ne kroz 10, ali kroz 20 ili 30 godina sve će to na svoj način da se prikaže na srcu, jetri, plućima ili ušima. Koliko pazimo svoje telo i svoje zdravlje, toliko će nas ono i služiti.
Sa druge strane, postoji oprečno mišljenje, jer jebi ga, nikad ne znaš šta može da se desi, može meteor da padne 28-me, niko (osim zorke i tarot milana) ne zna šta nosi sutra. Zato treba najbolje živeti ono što se živi trenutno. Onda celo ono naravoučenije pada u vodu.
Everlasting dilemma, dugoročno - kratkoročno.
Ipak, s obzirom na ovaj uvod, da se pretpostaviti da se desila neka koju baš nije lako zaobići i zanemariti. Istina jeste da gledam sa pozitivnim raspoloženjem, ali zaslužila je pisanje u blogu. Pošto napisah prethodni post pre 3 dana, neočekivano je da već pišem novi, ali tako mu to dođe, niko ne očekuje špansku inkviziciju :)
Bilo kako bilo, u prethodnom postu sam sa ushićenjem i uzbuđenjem pisao o tome kako treba da idem na taj turnir na plaži, iznajmljujem auto, vozim levom stranom, itd. Od svega toga je sada veliko ništa. Još gore. Nikola je povredio svoje levo odavno osetljivo koleno na treningu u utorak. Ovaj put ga je povredio malo jače, pa je morao da ide u hitnu pomoć da doktor pogleda. Dobio sam na korišćenje štake, zavoj, da stavljam leda i da mirujem nekoliko dana. Dijagnoza je istegnuće unutrašnjeg ligamenta. I tako, umesto da prvi put vozim levom stranom ulice, imam priliku da prvi put u životu nosim štake, što su iskustva sličnog kvaliteta, možda je ovo drugo i jače. Sutra i prekosutra neću ići na faks, radiću od kuće. No danas sam morao da odem, da predam profesorki radove koje sam ocenio (izgleda da će dvoje da padne od 12, nije strašno). Takođe, uzeo sam nešto hrane koje sam imao tamo u frižideru (pileći bataci :D ) i naravno iskopirao fajlove na usb.
.jpg)
Rastojanje koje obično pretrčim za 2-3 minuta danas sam išao 30-40, nisam tačno merio. S tim što sam se mnogo više umorio i oznojio nego da sam trčao. Duks mi je bio sav mokar kad sam stigao kući, a imam upalu mišića ramena i tricepsa. Ono što je mnogo značajnije od par hektolitara znoja je zapravo spoznaja pada i gubitka nečega što it je standardno. Na moju sreću, ovaj pad bi trebalo da bude samo lokalni minimum i koleno bi trebalo da se oporavi i povrati kako je bilo. Ali mislim da ovaj blog pišem baš zbog osećanja koje sam imao danas idući štakama od fakulteta do kuće. Pređem 50m, pa stanem par min da se odmorim.
Pravi pokazatelj koliko u ovom slučaju ja, ali generalno svi mi ne znamo da cenimo ono što imamo. Ja jesam kriv, jer sam igrao znajući da mi koleno nije 100% oporavljeno i to već duže vreme. Na neki način ta mi igra pruža dosta zadovoljstva, da igram, ali pazeći da ga ne opteretim, što opet nije moguće činiti konstantno, nekad se zaboraviš, nekad se desi nešto nepredviđeno, i odeee.
Ja sam u toj igri maksimalno uživao prethodnih meseci, ali sada sam morao da otkažem ono što je iz moje perspektive bilo i ,,vrhunac sezone'' :). Mlad je čovek bogat i moćan, snažniji od kralja, ali samo nije toga svestan, parafraziram Dučića malo. Nismo svesni šta imamo. Pije se alkohol u hektolitrima, puše cigarete u tonama, idemo na mesta gde se pušta muzika od hiljada decibela (valjda sam pogodio red veličine :) jede se hrana najgoreg kvaliteta. Ne kroz 10, ali kroz 20 ili 30 godina sve će to na svoj način da se prikaže na srcu, jetri, plućima ili ušima. Koliko pazimo svoje telo i svoje zdravlje, toliko će nas ono i služiti.
Sa druge strane, postoji oprečno mišljenje, jer jebi ga, nikad ne znaš šta može da se desi, može meteor da padne 28-me, niko (osim zorke i tarot milana) ne zna šta nosi sutra. Zato treba najbolje živeti ono što se živi trenutno. Onda celo ono naravoučenije pada u vodu.
Everlasting dilemma, dugoročno - kratkoročno.
26. 5. 2008.
Mesec dana
Da čovek ne poveruje, kako vreme prolazi. Mesec dana nisam pisao ovaj blog, malo što me mrzi, malo što ne stižem, malo što zaboravljam.
Pošto sam već umoran večeras, krenuću sa pričom, i pokušati da skratim, samo najbitnije stvari iz prethodnih 30 dana. Znajući sebe, to će opet da ispadne dugačko, ali šta da se radi. Barem mislim da će biti i dosta slika i svega.
Elem, prva bitnija stvar je u stvari rođendanska žurka, koju smo Maja i ja organizovali zajednički. Pošto imamo dosta prijatelja zajedno, pogotovo iz Srbije, uzeli smo da organizujemo tako. Međutim, iz Srbije, nije došlo ni 5 ljudi. Svaka čast njima četvoroma koji su došli :D ostali svi imaju da uče, itd. Pravili smo je u klubu/baru koji se zove Revolution i bilo je odlično. Slike sa rođendana možete videti ovde (ako ih već niste videli na Facebook-u). Žurka je bila odlična, jedini problem je bio što je kratko trajala. Ovo se završilo u 1, a mi smo onda krenuli na neka mesta u blizini gde nisu hteli da nas puste da uđemo (pošto je već kasno). Gluposti, ta mesta rade to 3 minimum a prestaju da puštaju ljude da ulaze u pola 2. (nismo bili toliko pijani da nam zabrane ulaz ;) Koliko to čudno izgledalo, sa njihove strane možda ima smisla, sprečavaju pijane goste da dolaze kasno i prave probleme. Nebitno, mislim da se sve u svemu, žurka svima svidela i da je bilo cool.
Par dana posle toga, pošto je bilo lepo vreme i pošto sam opet izgubio 2 funte na kartama :( pravili smo roštilj kod Torstena na gajbi. Slike sa tog lepog događaja možete videti ovde :)
Onda sam naprasno odlučio da treba da se vratim na kratko u Srbiju, bio je Draganov rođendan, pa Nešin rođendan, i još sam imao neke nedovršene biznise da završavam, pa sam bio sredinom maja nedelju dana. Izvinjavam se ako se nekom nisam javio, meni je proletelo, tako da nisam ni stigao. Baš sam se fino odmorio i nauživao i uspeo da se podsetim svih stvari koje će mi nedostajati naredne 3 godine ukoliko se odlučim da ostanem ovde na doktorskim studijama. Kako to izgleda kroz kameru mobilnog telefona, ima ovde. Bilo mi je jako teško prilikom povratka, ali sam ipak odlučio da doktoriram ovde. Odluka nije uopšte bila lagana i premišljao sam se do samog kraja. Ipak, nekako sam izvagao i odlučio. Inače, imam i ,,mali'' problem od 300E sa kreditnom karticom, pošto sam kartu kupovao preko interneta i napatili su mi je a na aerodromu nisam mogao da je iskoristim iz nekog čudnog razloga, pa sam morao da kupujem ponovo. Žalio sam se pa će da vidimo, morali bi da mi vrate sredstva na karticu, ipak je to ozbiljna kompanija (kupovao sam preko Heathrow-og sajta).
Po povratku ovde, bio sam na roštilju kod Bena sa odbojke, koji je i postao novi predsednik udruženja. Izgubio sam tada od njega partiju šaha, ali sam mu uzvratio posle preko Interneta :) ne smem brata da brukam. A pre neki dan sam ponovo bio na novom roštilju kod Elkina, Kolumbijca iz moje kancelarije. Uglavnom neko latino društvo, mada je bilo i nas non-latinosa :) Ali meni se sviđa takav vid zabave, uz njihovu muziku, baš uživam u tome. Nemam sad slike odatle, jer aparat nisam ni nosio, ali verovatno će biti neka na fb. Prosto neverovatno, kako se mi u Srbiji dičimo da smo zemlja mesa i roštilja, a ja sam za poslednjih mesec dana bio na više roštilja u Engleskoj, nego za 25 god. u Srbiji. Kad razmislim malo bolje, zaista je tako. Ok, naravno ne računam tu kafane (: morao bih ovde 100 god da živim :) već mislim na ovakva okupljanja po kućama, dvorište i slično. Da, difinitivno je to navika po inostranstvu mnogo veća nego kod nas, ili se možda ja ne krećem u takvom društvu.
Jedna vrlo zanimljiva stvar je da sada ocenjujem ispite na predmetu kod moje profesorke. Nikada ranije nisam ocenjivao, pa mi je sada vrlo zanimljivo. Trudim se da ne budem baš strog. Neki su već položili, neki će da imaju maksimalno, a neki će na žalost pasti. Ja ću i da dobijem neku kintu za sve to, tako da je super.
A ono što je definitivno najzanimljivije ovih dana je da sledećeg vikenda idem u Margate, to je mesto na južnoj obali. Tamo se održava studentski turnir u odbojci na pesku. Idemo ukupno nas 10, 4 muška tima i jedan ženski, koji predstavljamo univerzitet. Ja sam u timu sa Poljakom Pawelom. Spremamo se ovih dana za to igrajući dva na dva sa loptom za plažu i biće ekstra zanimljivo. Naravno, idemo prvenstveno zbog zabave, ali nije loše ni da vidimo kakvi smo u odnosu na druge eng. igrače. A ono što je meni posebno interesantno je da iznajmljujemo auto, koji će da vozi - baš ja :) Sve vreme imam želju da vidim kako se vozi na suprotnoj (da ne kažem pogrešnoj) strani ulice, i eto mi prilike. I tako, pišem vam posle toga :)
Poooozdrav xx
(ne znam zašto ovde svi stavljaju ove x-eve na kraj poruke, ali eto deluje cool pa da stavim i ja xx)
Pošto sam već umoran večeras, krenuću sa pričom, i pokušati da skratim, samo najbitnije stvari iz prethodnih 30 dana. Znajući sebe, to će opet da ispadne dugačko, ali šta da se radi. Barem mislim da će biti i dosta slika i svega.
Elem, prva bitnija stvar je u stvari rođendanska žurka, koju smo Maja i ja organizovali zajednički. Pošto imamo dosta prijatelja zajedno, pogotovo iz Srbije, uzeli smo da organizujemo tako. Međutim, iz Srbije, nije došlo ni 5 ljudi. Svaka čast njima četvoroma koji su došli :D ostali svi imaju da uče, itd. Pravili smo je u klubu/baru koji se zove Revolution i bilo je odlično. Slike sa rođendana možete videti ovde (ako ih već niste videli na Facebook-u). Žurka je bila odlična, jedini problem je bio što je kratko trajala. Ovo se završilo u 1, a mi smo onda krenuli na neka mesta u blizini gde nisu hteli da nas puste da uđemo (pošto je već kasno). Gluposti, ta mesta rade to 3 minimum a prestaju da puštaju ljude da ulaze u pola 2. (nismo bili toliko pijani da nam zabrane ulaz ;) Koliko to čudno izgledalo, sa njihove strane možda ima smisla, sprečavaju pijane goste da dolaze kasno i prave probleme. Nebitno, mislim da se sve u svemu, žurka svima svidela i da je bilo cool.
Par dana posle toga, pošto je bilo lepo vreme i pošto sam opet izgubio 2 funte na kartama :( pravili smo roštilj kod Torstena na gajbi. Slike sa tog lepog događaja možete videti ovde :)
Onda sam naprasno odlučio da treba da se vratim na kratko u Srbiju, bio je Draganov rođendan, pa Nešin rođendan, i još sam imao neke nedovršene biznise da završavam, pa sam bio sredinom maja nedelju dana. Izvinjavam se ako se nekom nisam javio, meni je proletelo, tako da nisam ni stigao. Baš sam se fino odmorio i nauživao i uspeo da se podsetim svih stvari koje će mi nedostajati naredne 3 godine ukoliko se odlučim da ostanem ovde na doktorskim studijama. Kako to izgleda kroz kameru mobilnog telefona, ima ovde. Bilo mi je jako teško prilikom povratka, ali sam ipak odlučio da doktoriram ovde. Odluka nije uopšte bila lagana i premišljao sam se do samog kraja. Ipak, nekako sam izvagao i odlučio. Inače, imam i ,,mali'' problem od 300E sa kreditnom karticom, pošto sam kartu kupovao preko interneta i napatili su mi je a na aerodromu nisam mogao da je iskoristim iz nekog čudnog razloga, pa sam morao da kupujem ponovo. Žalio sam se pa će da vidimo, morali bi da mi vrate sredstva na karticu, ipak je to ozbiljna kompanija (kupovao sam preko Heathrow-og sajta).
Po povratku ovde, bio sam na roštilju kod Bena sa odbojke, koji je i postao novi predsednik udruženja. Izgubio sam tada od njega partiju šaha, ali sam mu uzvratio posle preko Interneta :) ne smem brata da brukam. A pre neki dan sam ponovo bio na novom roštilju kod Elkina, Kolumbijca iz moje kancelarije. Uglavnom neko latino društvo, mada je bilo i nas non-latinosa :) Ali meni se sviđa takav vid zabave, uz njihovu muziku, baš uživam u tome. Nemam sad slike odatle, jer aparat nisam ni nosio, ali verovatno će biti neka na fb. Prosto neverovatno, kako se mi u Srbiji dičimo da smo zemlja mesa i roštilja, a ja sam za poslednjih mesec dana bio na više roštilja u Engleskoj, nego za 25 god. u Srbiji. Kad razmislim malo bolje, zaista je tako. Ok, naravno ne računam tu kafane (: morao bih ovde 100 god da živim :) već mislim na ovakva okupljanja po kućama, dvorište i slično. Da, difinitivno je to navika po inostranstvu mnogo veća nego kod nas, ili se možda ja ne krećem u takvom društvu.
Jedna vrlo zanimljiva stvar je da sada ocenjujem ispite na predmetu kod moje profesorke. Nikada ranije nisam ocenjivao, pa mi je sada vrlo zanimljivo. Trudim se da ne budem baš strog. Neki su već položili, neki će da imaju maksimalno, a neki će na žalost pasti. Ja ću i da dobijem neku kintu za sve to, tako da je super.
A ono što je definitivno najzanimljivije ovih dana je da sledećeg vikenda idem u Margate, to je mesto na južnoj obali. Tamo se održava studentski turnir u odbojci na pesku. Idemo ukupno nas 10, 4 muška tima i jedan ženski, koji predstavljamo univerzitet. Ja sam u timu sa Poljakom Pawelom. Spremamo se ovih dana za to igrajući dva na dva sa loptom za plažu i biće ekstra zanimljivo. Naravno, idemo prvenstveno zbog zabave, ali nije loše ni da vidimo kakvi smo u odnosu na druge eng. igrače. A ono što je meni posebno interesantno je da iznajmljujemo auto, koji će da vozi - baš ja :) Sve vreme imam želju da vidim kako se vozi na suprotnoj (da ne kažem pogrešnoj) strani ulice, i eto mi prilike. I tako, pišem vam posle toga :)
Poooozdrav xx
(ne znam zašto ovde svi stavljaju ove x-eve na kraj poruke, ali eto deluje cool pa da stavim i ja xx)
27. 4. 2008.
Hristos voskrese!
Dragi blože,
Znam da nisam bio dobar dečko i da ti odavno nisam pisao. Želim najpre da se izvinim i zamolim za oproštaj. Ako je moje izvinjenje prihvaćeno, nadam se da mogu da pričam o tome šta se događalo ovih dana, a ima puno toga. Zapravo, ne znam ni sam odakle da počnem i šta je sve bilo ovih dana, ali...
Prva, možda i najbitnija vest je da sam dobio ponudu profesorke da ostanem ovde na još 3 godine, tačnije da se upišem na doktorske studije. Imao bih u principu obezbeđenu školarinu i životne troškove, sasvim pristojna mogućnost. Trebalo bi da radim na tzv hiper-heuristikama, koje su prema definiciji heuristike za izbor heuristike, i čije su ime i definicija nastali baš na ovom univerzitetu, koje je smislio naš čuveni dekan. U svakom slučaju, oni za istraživanje ove oblasti imaju debeli fond, pa bih se ja uklopio u njemu fino. Trebalo bi da uskoro odlučim. Treba dobro razmisliti.
.jpg)
Sledeće zanimljivo je da je Nikola pre dve nedelje (eh, otkad je to bilo) pravio sarma-žurku, kuvao sarme, spremao kolač kao prava domaćica. Slike možete videti ovde. Sarmica je bila dobra, na žalost nisam stigao da napravim sliku dok je bila puna gomila, ali i ovo je dokaz :)
U međuvremenu, posle toga ne znam šta se izdešavalo poslednje dve nedelje, ali uglavnom je to solidan rad, solidni rezultati sa mojim med. sestrama. Nisam previše izlazio, tu i tamo po neko kućno okupljanje i to je to. Trebalo bi da odem do centra skoro da si kupim nešto za dolazeći praznik.
Maja i ja smo se dogovorili da zajedno slavimo rođendan pošto je njoj dan pre mog. Tako da će biti cool žurka u Revolution baru. Mi smo rezervisali podijum za ples, trebalo bi da bude finjak. Prema početnim proračunima, trebalo bi da bude barem 40-tak ljudi, ali kako smo krenuli da zovemo, pola je iskaširalo, te kao imaju da uče mnogo, pa kao putuju, bla bla... Šta da se radi
Želim da čestitam svim vernicima uskrs, danas je (ups, juče) bio veliki praznik po starom kalendaru. Mi ne bismo bili najluđa ekipa ovde da nismo se setili da organizujemo roštilj na uskrs. Jeste da sam sinoć bio na rođendanu kod kolege (Daniel, talijan) do 4+ ujutru, ustao sam u 10 na neverovatan način. Navio sam tel da mi zvoni, ali tel se ugasio zbog baterije, i nije zvonio, ali sam se sam probudio svojim instinktom navođen. Trebalo je da budem u kući vb do 11, jer isporuka hrane stiže u intervalu 11-13, a ja bi trebalo da potpišem to. I da krenem u kuvanje jaja i farbanje.
Znam, znam, jaja se farbaju u 4-vrtak ili subotu, ali pošto smo naručili i jaja i luk (za farbanje), nismo baš bili u situaciji da to odradimo ranije. Nadam se da to može da nam bude oprošteno, pošto ipak živimo u tuđini, i mislim da je bolje da ih uopšte farbamo, nego da ne farbamo. I baš sam se pozitivno iznenadio što je farbanje uspelo. Istina da moji oduvek farbaju lukovinjom, ali ja nikada nisam učestvovao u tome. Ovaj put, uz svesrdnu Bojaninu pomoć, jajca smo ofarbali, i bio sam ispunjen nekim lepim osećanjem, baš. Kao da sam kući...
Posle toga, stigli su Grci, koji su od kuće doneli dosta delikatesa, suvlaki, i slične čarolije, uz hranu koju smo mi kupili, bilo je mnooogo. Pružilo mi je još jednom priliku da potvrdim kako sam najveći gurman i meraklija u društvancetu. Jedino je Grk Nikos mogao koliko toliko da me prati, ali je i on odustao. I kad se svima smučilo, Nikola je nastavio da krka istom strašću i brzinom kao i na početku.
Naravno, ni bi bilo tako zanimljivo da nije kiša morala da pada, pa smo morali da selimo roštilj ispod nastrešnice, ali očigledno je preživeo, što se da primetiti. Baš čudno što je kiša padala!? Tucanje jajima nije propušteno, sve po protokolu. Marijana je lepo primetila, kako mi međusobno pričamo srpski, Grci međusobno pričaju grčki, a da to nikome ne smeta, svima je bilo cool, ja mislim. Naravno, pričali smo i sa njima :D Definitivno, vrlo slični narodi, vrlo slični... U stilu malo viski, malo koka kola, nastavili smo sa veseljem i lepom zabavom.
Sve u svemu, lep provod, slike možete videti ovde.
Znam da nisam bio dobar dečko i da ti odavno nisam pisao. Želim najpre da se izvinim i zamolim za oproštaj. Ako je moje izvinjenje prihvaćeno, nadam se da mogu da pričam o tome šta se događalo ovih dana, a ima puno toga. Zapravo, ne znam ni sam odakle da počnem i šta je sve bilo ovih dana, ali...
Prva, možda i najbitnija vest je da sam dobio ponudu profesorke da ostanem ovde na još 3 godine, tačnije da se upišem na doktorske studije. Imao bih u principu obezbeđenu školarinu i životne troškove, sasvim pristojna mogućnost. Trebalo bi da radim na tzv hiper-heuristikama, koje su prema definiciji heuristike za izbor heuristike, i čije su ime i definicija nastali baš na ovom univerzitetu, koje je smislio naš čuveni dekan. U svakom slučaju, oni za istraživanje ove oblasti imaju debeli fond, pa bih se ja uklopio u njemu fino. Trebalo bi da uskoro odlučim. Treba dobro razmisliti.
.jpg)
Sledeće zanimljivo je da je Nikola pre dve nedelje (eh, otkad je to bilo) pravio sarma-žurku, kuvao sarme, spremao kolač kao prava domaćica. Slike možete videti ovde. Sarmica je bila dobra, na žalost nisam stigao da napravim sliku dok je bila puna gomila, ali i ovo je dokaz :)U međuvremenu, posle toga ne znam šta se izdešavalo poslednje dve nedelje, ali uglavnom je to solidan rad, solidni rezultati sa mojim med. sestrama. Nisam previše izlazio, tu i tamo po neko kućno okupljanje i to je to. Trebalo bi da odem do centra skoro da si kupim nešto za dolazeći praznik.
Maja i ja smo se dogovorili da zajedno slavimo rođendan pošto je njoj dan pre mog. Tako da će biti cool žurka u Revolution baru. Mi smo rezervisali podijum za ples, trebalo bi da bude finjak. Prema početnim proračunima, trebalo bi da bude barem 40-tak ljudi, ali kako smo krenuli da zovemo, pola je iskaširalo, te kao imaju da uče mnogo, pa kao putuju, bla bla... Šta da se radi
Želim da čestitam svim vernicima uskrs, danas je (ups, juče) bio veliki praznik po starom kalendaru. Mi ne bismo bili najluđa ekipa ovde da nismo se setili da organizujemo roštilj na uskrs. Jeste da sam sinoć bio na rođendanu kod kolege (Daniel, talijan) do 4+ ujutru, ustao sam u 10 na neverovatan način. Navio sam tel da mi zvoni, ali tel se ugasio zbog baterije, i nije zvonio, ali sam se sam probudio svojim instinktom navođen. Trebalo je da budem u kući vb do 11, jer isporuka hrane stiže u intervalu 11-13, a ja bi trebalo da potpišem to. I da krenem u kuvanje jaja i farbanje.
Znam, znam, jaja se farbaju u 4-vrtak ili subotu, ali pošto smo naručili i jaja i luk (za farbanje), nismo baš bili u situaciji da to odradimo ranije. Nadam se da to može da nam bude oprošteno, pošto ipak živimo u tuđini, i mislim da je bolje da ih uopšte farbamo, nego da ne farbamo. I baš sam se pozitivno iznenadio što je farbanje uspelo. Istina da moji oduvek farbaju lukovinjom, ali ja nikada nisam učestvovao u tome. Ovaj put, uz svesrdnu Bojaninu pomoć, jajca smo ofarbali, i bio sam ispunjen nekim lepim osećanjem, baš. Kao da sam kući...
Posle toga, stigli su Grci, koji su od kuće doneli dosta delikatesa, suvlaki, i slične čarolije, uz hranu koju smo mi kupili, bilo je mnooogo. Pružilo mi je još jednom priliku da potvrdim kako sam najveći gurman i meraklija u društvancetu. Jedino je Grk Nikos mogao koliko toliko da me prati, ali je i on odustao. I kad se svima smučilo, Nikola je nastavio da krka istom strašću i brzinom kao i na početku.Naravno, ni bi bilo tako zanimljivo da nije kiša morala da pada, pa smo morali da selimo roštilj ispod nastrešnice, ali očigledno je preživeo, što se da primetiti. Baš čudno što je kiša padala!? Tucanje jajima nije propušteno, sve po protokolu. Marijana je lepo primetila, kako mi međusobno pričamo srpski, Grci međusobno pričaju grčki, a da to nikome ne smeta, svima je bilo cool, ja mislim. Naravno, pričali smo i sa njima :D Definitivno, vrlo slični narodi, vrlo slični... U stilu malo viski, malo koka kola, nastavili smo sa veseljem i lepom zabavom.
Sve u svemu, lep provod, slike možete videti ovde.
6. 4. 2008.
just a small update
Na sajtu http://picasaweb.google.com/natcor2008 možete videti slike sa održane takozvane radionice, od kojih je jedan album sa većere. Slike su odličnog kvaliteta, snimane odličnim aparatom. A evo i crteža koje sam nacrtao za vreme predavanja, mogu vam reći jedni od najboljih crteža u mom životu. Ja sam oduvek bio talentovan za likovnu umetnost, negde na nivou 5 razreda OŠ, što se moglo videti i u jednom od blogova ranije (pčelice i sl.), tako da su ovo za mene prava remek dela!
.jpg)
.jpg)
1. 4. 2008.
NP-hard ili NP-soft?
Najpre da obavestim sve čitaoce da sam dobro, živ i zdrav, i da mi nije dosadno iako dve nedelje nisam pisalo niišta. U stvari, bio sam u Srbiji inkognito :) Zapravo nikome nisam rekao da dolazim, spremao sam iznenađenje. Iznenađenje je uspelo u potpunosti, da ne pričam o detaljima...
Prilikom dolaska, preko Budimpešte, vraćao sam se do Beograda kombijem Gea tursa. I sad, tu je bio vrlo šarolik svet. Neka naša starija žena koja živi u Americi, jedna Španjolka, Ukrajinka, troje Mađara iz Švedske od kojih dvoje pričaju i srpski, neki lik koji ima i srpski i hrvatski pasoš i ja. Jedino smo šofer i ja išli na čisto srpski pasoš :D E sad, stajemo mi na Mađarsku granicu, i pitaju ovu iz Amerike gde joj je viza u pasošu. Ona nije imala mađarsku vizu, a ušla. Kako to? Tako su skontali da ima još jedan pasoš, pa je ona rekla da ima američki i pokazala. Nije ni znala da Srbima treba viza za Mađarsku, a ona krije taj USA pasoš, barem kako kaže, stidi se. Al jebi ga, oni mogu da idu gde oće kako oće. Dalje, tek sad stiže glavna stvar. Stižemo na srpsku granicu, a ova Španjolka nema pasoš. Kuku lele, kako nema pasoš?? Ona nosi samo špansku ličnu kartu, čoveče, obilazi Evropu sa ličnom kartom, pa misli može i u Srbiju, deo Evrope, zar ne? E pa ne može tako, za Srbiju ti treba pasoš, i ne samo pasoš, viza ti treba! Ne može tako lako, šta mislite kad bi hiljade španskih emigranata htelo da se useli u Srbiju i radi ilegalno? U svakom slučaju, ovi su molili i objašnjavali milicajcu da nije znala i tako to, i na kraju su joj omogućili da uđe, dali joj neku propusnicu, vizu, platila 65 ojra i ušla nekako. Da bude još zanimljivije, Ukrajinka je ponela stari pasoš (koji je valjda ispunila ili je istekao) a ne novi, zato što joj je viza u starom pasošu. Pa je milicajac to slikovito objasnio da ,,ona tako može kad pere sudove da pomeša šampone, ali ne i na granici'', šta god mu značilo to. U svakom slučaju, i ona je prošla.
U Srbiji je vreme proteklo prilično ubrzano, nisam se ič odmorio. Namlatio sam se kod lekara. Kod zubara sam bio 3 puta, a osim toga, aktiviralo mi se i masno tkivo, pa sam bio kod hirurga da to izdrenira. Moraću definitivno da ga skinem kada se budem vratio posle. Nisam stigao ni da se vidim kasvetno sa društvom i već je došao trenutak za odlazak. Sad mi je skroz bez veze, svaki odlazak iz Srbije sve teže i teže...
Prilikom povratka, zanimljiv događaj sa bakom na aerodromu. Stojimo mi u redu da se čekiramo, i tu se neka baba Mađarica ubacuje sa leve strane u stilu ,,preko reda - pravim se luda''. Mislim, meni je to normalno jer u Srbiji gde god da se čeka red, uvek moraš da se boriš za mesto koje si zaslužio svojim ranijim dolaskom. Međutim, iza mene su dvojica Engleza koji su blago rečeno zgroženi njenim netolerantnim ponašanjem i sve vreme joj objašnjavaju gde je kraj reda. Međutim, ona ih ni ne primećuje, ali sam siguran da je svesna da njoj pričaju, sve i da ne zna engleski. U svakom slučaju, oni su joj svašta napričali, nisu psovali, ali su rekli čak ,,stupid woman'', što je ekvivalentno da su joj jebali sve po spisku na našem. Meni cela situacija bila smešna, ali sam je i pustio na kraju ispred mene, mislim, ko da je bitno.
U ponedeljak nam je počela radionica. Došli su phd studenti sa nekoliko univerziteta i razni predavači, pričaju o heuristikama i metaheuristikama. Ima preko stotinu studenata, pa je raznolik i nivo znanja, pogotovo što su došli i studenti sa menadžmenta i sličnih škola. Na žalost, nisam puno toga naučio, jer sam većinu stvari prešao poslednjih meseci, pa i godina, radi se simulirano kaljenje, genetski algoritmi, tabu pretraga. Nešto sam naučio o takozvanim aproksimirajućim algoritmima. Predavači su uglavnom ok, mada su poneki prilično smor. Prilažem pesmicu koju sam napisao u toku jednog predavanja, inače taj profesor se zove Erwin.
Erwin is the best around
When he talks on upper bound,
Like I'm counting hundred sheep,
When I want to fall asleep.
I can't go and have my lunch
'cause he teaches bound and branch,
Blabling 'bout his neighbourhoods
But I need to see some food.
Letters on the board - too small
I just wish to leave this hall
If I didn't write this song
I would sleep all time long.
Takođe sam nacrtao i našeg profesora, pa kad budem slikao, priložiću i taj crtež, kao i slike mojih drugara koji spavaju. Ja nisam zaspao, ali samo zato što nisam slušao profesora, već pisao pesme i crtao crteže. Da je držao još jedan čas, postao bih poznati umetnik.
Međutim, glavni događaj celog vrkšopa se zgodio kada je jedan lik postavio pitanje Uwe-u, našem profesoru: ,, How can I know if a problem is NP-hard or NP-soft?''. To je bilo tako smešno, glasno sam se smejao, ne samo ja, već i ostali. Ali dobro, to je samo pokazalo kakav je sve sastav bio na radionoici. Pored toga, dobra stvar je bila u utorak odlazak u ultra ekstra fensi restoran u jednom hotelu na periferiji. Večera, malezijska kuhinja, malo začinjenija, ali kvalitetna, neću da pišem šta sam jeo, da ne bi išla voda na usta, ali je bilo jako dobro, usluga na nivou, zanimljivo, ali sve crnci i crnkinje, i to oni najcrnji, nemešani.
Nisam dugo pisao, ali jedan masivan da nadoknadim!
Prilikom dolaska, preko Budimpešte, vraćao sam se do Beograda kombijem Gea tursa. I sad, tu je bio vrlo šarolik svet. Neka naša starija žena koja živi u Americi, jedna Španjolka, Ukrajinka, troje Mađara iz Švedske od kojih dvoje pričaju i srpski, neki lik koji ima i srpski i hrvatski pasoš i ja. Jedino smo šofer i ja išli na čisto srpski pasoš :D E sad, stajemo mi na Mađarsku granicu, i pitaju ovu iz Amerike gde joj je viza u pasošu. Ona nije imala mađarsku vizu, a ušla. Kako to? Tako su skontali da ima još jedan pasoš, pa je ona rekla da ima američki i pokazala. Nije ni znala da Srbima treba viza za Mađarsku, a ona krije taj USA pasoš, barem kako kaže, stidi se. Al jebi ga, oni mogu da idu gde oće kako oće. Dalje, tek sad stiže glavna stvar. Stižemo na srpsku granicu, a ova Španjolka nema pasoš. Kuku lele, kako nema pasoš?? Ona nosi samo špansku ličnu kartu, čoveče, obilazi Evropu sa ličnom kartom, pa misli može i u Srbiju, deo Evrope, zar ne? E pa ne može tako, za Srbiju ti treba pasoš, i ne samo pasoš, viza ti treba! Ne može tako lako, šta mislite kad bi hiljade španskih emigranata htelo da se useli u Srbiju i radi ilegalno? U svakom slučaju, ovi su molili i objašnjavali milicajcu da nije znala i tako to, i na kraju su joj omogućili da uđe, dali joj neku propusnicu, vizu, platila 65 ojra i ušla nekako. Da bude još zanimljivije, Ukrajinka je ponela stari pasoš (koji je valjda ispunila ili je istekao) a ne novi, zato što joj je viza u starom pasošu. Pa je milicajac to slikovito objasnio da ,,ona tako može kad pere sudove da pomeša šampone, ali ne i na granici'', šta god mu značilo to. U svakom slučaju, i ona je prošla.
U Srbiji je vreme proteklo prilično ubrzano, nisam se ič odmorio. Namlatio sam se kod lekara. Kod zubara sam bio 3 puta, a osim toga, aktiviralo mi se i masno tkivo, pa sam bio kod hirurga da to izdrenira. Moraću definitivno da ga skinem kada se budem vratio posle. Nisam stigao ni da se vidim kasvetno sa društvom i već je došao trenutak za odlazak. Sad mi je skroz bez veze, svaki odlazak iz Srbije sve teže i teže...
Prilikom povratka, zanimljiv događaj sa bakom na aerodromu. Stojimo mi u redu da se čekiramo, i tu se neka baba Mađarica ubacuje sa leve strane u stilu ,,preko reda - pravim se luda''. Mislim, meni je to normalno jer u Srbiji gde god da se čeka red, uvek moraš da se boriš za mesto koje si zaslužio svojim ranijim dolaskom. Međutim, iza mene su dvojica Engleza koji su blago rečeno zgroženi njenim netolerantnim ponašanjem i sve vreme joj objašnjavaju gde je kraj reda. Međutim, ona ih ni ne primećuje, ali sam siguran da je svesna da njoj pričaju, sve i da ne zna engleski. U svakom slučaju, oni su joj svašta napričali, nisu psovali, ali su rekli čak ,,stupid woman'', što je ekvivalentno da su joj jebali sve po spisku na našem. Meni cela situacija bila smešna, ali sam je i pustio na kraju ispred mene, mislim, ko da je bitno.
U ponedeljak nam je počela radionica. Došli su phd studenti sa nekoliko univerziteta i razni predavači, pričaju o heuristikama i metaheuristikama. Ima preko stotinu studenata, pa je raznolik i nivo znanja, pogotovo što su došli i studenti sa menadžmenta i sličnih škola. Na žalost, nisam puno toga naučio, jer sam većinu stvari prešao poslednjih meseci, pa i godina, radi se simulirano kaljenje, genetski algoritmi, tabu pretraga. Nešto sam naučio o takozvanim aproksimirajućim algoritmima. Predavači su uglavnom ok, mada su poneki prilično smor. Prilažem pesmicu koju sam napisao u toku jednog predavanja, inače taj profesor se zove Erwin.
Erwin is the best around
When he talks on upper bound,
Like I'm counting hundred sheep,
When I want to fall asleep.
I can't go and have my lunch
'cause he teaches bound and branch,
Blabling 'bout his neighbourhoods
But I need to see some food.
Letters on the board - too small
I just wish to leave this hall
If I didn't write this song
I would sleep all time long.
Takođe sam nacrtao i našeg profesora, pa kad budem slikao, priložiću i taj crtež, kao i slike mojih drugara koji spavaju. Ja nisam zaspao, ali samo zato što nisam slušao profesora, već pisao pesme i crtao crteže. Da je držao još jedan čas, postao bih poznati umetnik.
Međutim, glavni događaj celog vrkšopa se zgodio kada je jedan lik postavio pitanje Uwe-u, našem profesoru: ,, How can I know if a problem is NP-hard or NP-soft?''. To je bilo tako smešno, glasno sam se smejao, ne samo ja, već i ostali. Ali dobro, to je samo pokazalo kakav je sve sastav bio na radionoici. Pored toga, dobra stvar je bila u utorak odlazak u ultra ekstra fensi restoran u jednom hotelu na periferiji. Večera, malezijska kuhinja, malo začinjenija, ali kvalitetna, neću da pišem šta sam jeo, da ne bi išla voda na usta, ali je bilo jako dobro, usluga na nivou, zanimljivo, ali sve crnci i crnkinje, i to oni najcrnji, nemešani.
Nisam dugo pisao, ali jedan masivan da nadoknadim!
17. 3. 2008.
Nisam oslabeo!
Kako to obično biva, kad se vratim kući, babe me uvek pitaju: ,,Kako je tamo u Engleskoj, ima li šta da se jede? Možeš li da stigneš sve? Nikola, ti si oslabio!''
Ovaj post je jedan kratak. Slika više govori. Samo moj odgovor babama da nisam oslabio, jedem i voće i povrće i meso i kolače. I da ne bude da sam se hvalio mnogo u prethodnim postovima kako kuvam, evo da prikažem pljeskavice i kolač od bresaka. Jedva čekam da uzmem kore za pitu da pravim gibanicu.
Nisu baš kao u Kamiondžijama, pošto ovde i nemamo klasičan roštilj, ali su sasvim dobre. Obično napravim po neku gurmansku sa kačkavaljem-slaninom ili šunkom, ovaj put obične sa vegetom i alevom. Crni luk, naravno. Sasvim dovoljno da umanjim nostalgiju :D
Ovaj post je jedan kratak. Slika više govori. Samo moj odgovor babama da nisam oslabio, jedem i voće i povrće i meso i kolače. I da ne bude da sam se hvalio mnogo u prethodnim postovima kako kuvam, evo da prikažem pljeskavice i kolač od bresaka. Jedva čekam da uzmem kore za pitu da pravim gibanicu.
Nisu baš kao u Kamiondžijama, pošto ovde i nemamo klasičan roštilj, ali su sasvim dobre. Obično napravim po neku gurmansku sa kačkavaljem-slaninom ili šunkom, ovaj put obične sa vegetom i alevom. Crni luk, naravno. Sasvim dovoljno da umanjim nostalgiju :D
15. 3. 2008.
Jos jedan gradski kauboj!
U nocni provod krece svoj... bilo juce, ali aj da krenemo redom.
Najpre vesti/dogadjaji/tracevi iz kuce. Ovaj Ram je poceo manijakalno da se ponasa prethodnih dana. Banci do kasno uvece, dovodi zene u stan i galame. Pre neko vece, oko pola 3, ja sam se taman istusirao, i onako samo sa peskirom izilazim iz kupatila. Kad, tu dolazi Ram sa nekim likom od 40-tak godina, visok 2 metra, procelav onako i dve plavuse, koje znam od pre. Svi onako sredjeni, skockani, sigurno su bili na nekom fensi mestu. Mirisu na alkohol. Ja mu bacim kosku u klasicnom pesnica na dlan stilu i udjem u sobu. Oni su toliko galamili, vikali, lupali, da sam vrlo blizu bio da izadjem ispred i da ih sve napsujem i barem ih pogledam opasno da se uplase. To je potrajalo jedno sat vremena, a moja smirena polovina je prevladala nad agresivnom i odustao sam.
Mislim, razumem ja njega, ne podnosi Lukasa i hoće da ga nervira po svaku cenu. Pre neki dan, bio mu je neki lik isto tako kasno i sad, nisu toliko galamili, ali opet jesu malo. I Lukas je ustao da mu kaže, međutim Ram nije 'teo da otvori, a bilo je zaključano. Međutim, Ram je smešan i stalno drži ključ spolja pa je ovaj iskoristio i upao unutra i valjda izašao odma. To je ono povreda privatnosti, ali ni galama kasno noću nije daleko od toga. Ne opravdavam ni jednog, ali me nervira što mi trpimo zbog njihove netrpeljivosti. Moraću da razgovaram. Mislim, ni ja lično ne volim tog Lukasa posebno, ali nije poenta da se uznemiravaju svi ostali zbog toga. Otkad smo pričali za ta vrata i treskanje, promeni je čovek. Mada, koga pa uopšte zanimaju kurir-alike tračevi iz mog stana haha :)
Inače, juče smo išli na Elmundo žurku, internacionalnu žurku u organizaciji raznih društava, špansko, grčko, egipatsko, bla bla... Ima i španske-salsa-regeton muzike, onda na drugom podijumu je hiphop-rnb i na trećem internacionalno, pre svega grčko-tursko. Ja sam bio u pimp stajlu sa Sanjom i Jelenom, dve kipranke i još neke druge dve kipranke koje ne znam kako se zovu. Žurka je bila dobra, ostali smo do kasno, s tim što je prošli put bila još bolja. Ipak, najveće svetlo večeri je trenutak koji je ovekovečila moja Nokia, koji je prouzrokovao neopisivo podizanje raspoloženja među srpskom trojkom, kada su niotkuda pustili Željka Samardžića i njegovu čuvenu pesmu ,,Gradski kauboj''. Skroz smo izdivljali, ruke u vis, ma ludilo!
Vrlo je zanimljivo kako izolovanost od matične zemlje utiče na ponašanje ljudi kada dođu u susret sa motivima koji ih vezuju za kuću. Sav onaj stereotip sa našim gasterbajterima i prazilukom ima smisla. Eto ja npr, koji bi bacao hejt po takvim pesmama i odbijao da izlazim na mesta gde se takva muzika pušta (inače to je kopija neke grčke pesme) u ovom slučaju sam digao ruke u vis klasično i u stilu levo-desno glasno pevao pesmu. Šta da se radi, često nam je u stvari teško da razumemo neke stvari dok se sami ne nađemo u nekim situacijama i dok ne shvatimo motive koji pokreću druge ljude. Da, uvek mislimo da je sopstveni način razmišljanja najlogičniji, što i jeste logično, ali samo u sopstvenoj situaciji. Sad se ja nadovezujem i neću mnogo dalje da raširim raspravu (tj. monolog) ali je svakako ta nerazumnost za tuđa shvatanja i razmišljanja uzrok najvećeg broja sukoba koji se događaju među ljudima. Zato sam negde čitao, mislim da je bio Jovan Dučić, a možda i nije, da pre nego što se krene u svađu, treba najpre razmisliti o tome kako se ona druga osoba oseća i šta razmišlja. Mi smo svi uglavnom dobri i uglavnom se vodimo dobrim idejama, ali to iz tuđe perspektive ne izgleda uvek tako. Zato treba razmisliti pre nego što se neko napadne ili optuži i pokušati da se razume.
Mislim, mogao bih ja do sutra ovako, ali nisam ja Šekspir, nemam ja stotine hiljada, miliona itd.
Najpre vesti/dogadjaji/tracevi iz kuce. Ovaj Ram je poceo manijakalno da se ponasa prethodnih dana. Banci do kasno uvece, dovodi zene u stan i galame. Pre neko vece, oko pola 3, ja sam se taman istusirao, i onako samo sa peskirom izilazim iz kupatila. Kad, tu dolazi Ram sa nekim likom od 40-tak godina, visok 2 metra, procelav onako i dve plavuse, koje znam od pre. Svi onako sredjeni, skockani, sigurno su bili na nekom fensi mestu. Mirisu na alkohol. Ja mu bacim kosku u klasicnom pesnica na dlan stilu i udjem u sobu. Oni su toliko galamili, vikali, lupali, da sam vrlo blizu bio da izadjem ispred i da ih sve napsujem i barem ih pogledam opasno da se uplase. To je potrajalo jedno sat vremena, a moja smirena polovina je prevladala nad agresivnom i odustao sam.
Mislim, razumem ja njega, ne podnosi Lukasa i hoće da ga nervira po svaku cenu. Pre neki dan, bio mu je neki lik isto tako kasno i sad, nisu toliko galamili, ali opet jesu malo. I Lukas je ustao da mu kaže, međutim Ram nije 'teo da otvori, a bilo je zaključano. Međutim, Ram je smešan i stalno drži ključ spolja pa je ovaj iskoristio i upao unutra i valjda izašao odma. To je ono povreda privatnosti, ali ni galama kasno noću nije daleko od toga. Ne opravdavam ni jednog, ali me nervira što mi trpimo zbog njihove netrpeljivosti. Moraću da razgovaram. Mislim, ni ja lično ne volim tog Lukasa posebno, ali nije poenta da se uznemiravaju svi ostali zbog toga. Otkad smo pričali za ta vrata i treskanje, promeni je čovek. Mada, koga pa uopšte zanimaju kurir-alike tračevi iz mog stana haha :)
Inače, juče smo išli na Elmundo žurku, internacionalnu žurku u organizaciji raznih društava, špansko, grčko, egipatsko, bla bla... Ima i španske-salsa-regeton muzike, onda na drugom podijumu je hiphop-rnb i na trećem internacionalno, pre svega grčko-tursko. Ja sam bio u pimp stajlu sa Sanjom i Jelenom, dve kipranke i još neke druge dve kipranke koje ne znam kako se zovu. Žurka je bila dobra, ostali smo do kasno, s tim što je prošli put bila još bolja. Ipak, najveće svetlo večeri je trenutak koji je ovekovečila moja Nokia, koji je prouzrokovao neopisivo podizanje raspoloženja među srpskom trojkom, kada su niotkuda pustili Željka Samardžića i njegovu čuvenu pesmu ,,Gradski kauboj''. Skroz smo izdivljali, ruke u vis, ma ludilo!
Vrlo je zanimljivo kako izolovanost od matične zemlje utiče na ponašanje ljudi kada dođu u susret sa motivima koji ih vezuju za kuću. Sav onaj stereotip sa našim gasterbajterima i prazilukom ima smisla. Eto ja npr, koji bi bacao hejt po takvim pesmama i odbijao da izlazim na mesta gde se takva muzika pušta (inače to je kopija neke grčke pesme) u ovom slučaju sam digao ruke u vis klasično i u stilu levo-desno glasno pevao pesmu. Šta da se radi, često nam je u stvari teško da razumemo neke stvari dok se sami ne nađemo u nekim situacijama i dok ne shvatimo motive koji pokreću druge ljude. Da, uvek mislimo da je sopstveni način razmišljanja najlogičniji, što i jeste logično, ali samo u sopstvenoj situaciji. Sad se ja nadovezujem i neću mnogo dalje da raširim raspravu (tj. monolog) ali je svakako ta nerazumnost za tuđa shvatanja i razmišljanja uzrok najvećeg broja sukoba koji se događaju među ljudima. Zato sam negde čitao, mislim da je bio Jovan Dučić, a možda i nije, da pre nego što se krene u svađu, treba najpre razmisliti o tome kako se ona druga osoba oseća i šta razmišlja. Mi smo svi uglavnom dobri i uglavnom se vodimo dobrim idejama, ali to iz tuđe perspektive ne izgleda uvek tako. Zato treba razmisliti pre nego što se neko napadne ili optuži i pokušati da se razume.
Mislim, mogao bih ja do sutra ovako, ali nisam ja Šekspir, nemam ja stotine hiljada, miliona itd.
6. 3. 2008.
Volimo domaće!
Ćaos!
Nema me neko vreme da pišem, ali ajde malo da pišem o normalnim događajima i normalnom životu - onom koji mi se događa. Uglavnom je mirno ovih dana, bez nekih specijalnih događaja. Odbojkaška sezona je prošla (barem za moju ekipu), a i ja sam bio prehlađen ovih dana, tako da nisam ni na treninge išao. Mirniji život mi omogućava i da se bolje posvetim fakultetskim obavezama. Dosta vremena provodim i u kuhinji, heh :) ali mi se sviđa.
Kažem, prehladio sam se. Pa nije ni čudo. Prošle srede smo imali odbojkaški izlazak, gde je trebalo da jedna od cura slavi i rođendan. Mi muški smo se prvo okupili kod Karlosa da se malo ,,zagrjemo'' pićem koje je doneo iz Španije, a posle smo se pridružili curama u BZR klubu. Slavljenica nije ni došla (opravdano, valjda), ali to nas nije sprečilo da se lepo provedemo. Inače, na putu do tog BZR,
Tomas pre svega koga je Karlosov rum izgleda najviše uhvatio, 
počeo je da pravi gluposti, urinira, presreće cure. Čak su on i Pavel krenuli da viču da bi smirili nekolicinu Pakistanaca među kojima su krenule čarke i izgledalo je kao da hoće da se biju. Nekako smo ih odvratili, ko zna ovi kakvi su i da li će neko da izvadi utoku (za Dragana, utoka znači pištolj).
Nakon BZR, gde nam se Tomas izgubio, otišli smo u Isis, mesto koje je inače stripti
z bar, ali sredom ima običn
a studentska žurka. Ono što je posebno zanimljivo bilo te večeri, bila je žurka sa penom :) koju sam ja gledao da izbegnem, ali baš nije bilo moguće. Tako da su mi cipele bile mokre, a i majica takođe, iako nisam ulazio u područje prekriveno penom. Na žalost, to je verovatno bio i razlog za moju prehladu koja je trajala nedelju dana i više, sada se na sreću poboljšava, tako da mogu ponovo da se bavim sportom.
Maji su ponovo došle dve Mire sa Fox-a, tako da su u ponedeljak pravile neku ,,žurku''. Glavni događaj na žurci je bila pita koju jedna od Mira odlično pravi, i koja je u stvari pokazala da je izuzetni poznavalac kuhinjskih čarolija. Kore su donele iz Beograda, pošto smo svi mislili da ovde nema kora za pitu, ali ipak ima. Podsetivši se srpske poslastice, par dana kasnije odlučio sam i sam da napravim pitu, ali bez kora, po receptu moje majke. Oduševljen ukusom pite, odneo sam na fakultet, gde su je svi pohvalili u kancelariji, čak i moja profesorka :) Pitanje sad koliko su to stvarno rekli, ili iz kurtoazije, ali nekome se sigurno svidela :) (meni, stavio sam šunku, kačkavalj i praziluk, tako da je bilo fastastično!)
Mislim da nisam o tome govorio, ali u poslednje vreme, nekih mesec i po, kupujem namirnice preko Interneta. Postoji nekolicina megamarketa, tesco, asda, verovatno i sainsbury, koji preko svog sajta nude robu i donose na kućnu adresu. Dostava je 4-5 funti, zavisno od dana i vremena, ali ja mislim da se apsolutno isplati, bez obzira što neki ljudi misle da je to isprđivanje. Pogotovo kada više ljudi naručuje, ali čak i kada ja sam to radim. Pod jedan, ne gubiš vreme da ideš do grada, trpaš u kolica, itd. Povratna autobuska je 2.7 funti, a taksi dosta više. Takođe, na taj način ne možeš da uzmeš veću količinu od one koje možeš da nosiš u rukama, tako da je i to veliko maltretiranje. Preko neta imaš i mnogo bolji pregled robe i cena, tako da čak i jeftinije nabavljaš nego ovako. Itd, da ne pričam dalje o pogodnosti da sediš kući i uživaš, mada verujem da ima porodica kojima to dođe kao izlet, da odu u megamarket, to je vreme kada su svi zajedno na okupu za vikend i odu i kupuju. Meni se više sviđa izlet u prirodu ili nešto treće. Bilo kako bilo, prvi put sam morao da se cimam, pošto je kamion stigao, ali lik nije mogao da nađe zgradu i otišao. Sreća da sam sve video kroz prozor. Onda sam zvao njihovu službu i objasnio da treba da dođe ponovo, a pošto vidim kroz prozor, odmah sam istrčao napolje. E, već treći put sam se oduševio, kada me je šofer pozvao 5 min. pre nego što je trebalo da dođe da me obavesti, takođe mi je pomogao da prenesemo stvari do lifta, a na kraju sam potpisao na pocket pc-u, umesto na papiru kao ranije.
Petak veče - sutra veče idem na poker veče, gde ću možda i da napravim tu čuvenu pitu i odnesem. U nedelju se pravi neki slobodni mešoviti košarkaški turnir, gde sam želeo da animiram ove moje Srbe da učestvujemo, ali nije baš bio odziv, javila se samo Bojana da hoće, kao i Andrea da doprinese svojim momkom iz Grčke, tako da ću da igram verovatno sa svojim odbojkaškim timom na tom turniru. Tu je u suštini zabava bitna, nećemo da ga osvojimo sigurno :) Svi mi kažu da je ranije bila super zajebancija.
Do sledećeg čitanja
Kuvar u začetku
Nema me neko vreme da pišem, ali ajde malo da pišem o normalnim događajima i normalnom životu - onom koji mi se događa. Uglavnom je mirno ovih dana, bez nekih specijalnih događaja. Odbojkaška sezona je prošla (barem za moju ekipu), a i ja sam bio prehlađen ovih dana, tako da nisam ni na treninge išao. Mirniji život mi omogućava i da se bolje posvetim fakultetskim obavezama. Dosta vremena provodim i u kuhinji, heh :) ali mi se sviđa.
Kažem, prehladio sam se. Pa nije ni čudo. Prošle srede smo imali odbojkaški izlazak, gde je trebalo da jedna od cura slavi i rođendan. Mi muški smo se prvo okupili kod Karlosa da se malo ,,zagrjemo'' pićem koje je doneo iz Španije, a posle smo se pridružili curama u BZR klubu. Slavljenica nije ni došla (opravdano, valjda), ali to nas nije sprečilo da se lepo provedemo. Inače, na putu do tog BZR,
Tomas pre svega koga je Karlosov rum izgleda najviše uhvatio, 
počeo je da pravi gluposti, urinira, presreće cure. Čak su on i Pavel krenuli da viču da bi smirili nekolicinu Pakistanaca među kojima su krenule čarke i izgledalo je kao da hoće da se biju. Nekako smo ih odvratili, ko zna ovi kakvi su i da li će neko da izvadi utoku (za Dragana, utoka znači pištolj).Nakon BZR, gde nam se Tomas izgubio, otišli smo u Isis, mesto koje je inače stripti
z bar, ali sredom ima običn
a studentska žurka. Ono što je posebno zanimljivo bilo te večeri, bila je žurka sa penom :) koju sam ja gledao da izbegnem, ali baš nije bilo moguće. Tako da su mi cipele bile mokre, a i majica takođe, iako nisam ulazio u područje prekriveno penom. Na žalost, to je verovatno bio i razlog za moju prehladu koja je trajala nedelju dana i više, sada se na sreću poboljšava, tako da mogu ponovo da se bavim sportom.Maji su ponovo došle dve Mire sa Fox-a, tako da su u ponedeljak pravile neku ,,žurku''. Glavni događaj na žurci je bila pita koju jedna od Mira odlično pravi, i koja je u stvari pokazala da je izuzetni poznavalac kuhinjskih čarolija. Kore su donele iz Beograda, pošto smo svi mislili da ovde nema kora za pitu, ali ipak ima. Podsetivši se srpske poslastice, par dana kasnije odlučio sam i sam da napravim pitu, ali bez kora, po receptu moje majke. Oduševljen ukusom pite, odneo sam na fakultet, gde su je svi pohvalili u kancelariji, čak i moja profesorka :) Pitanje sad koliko su to stvarno rekli, ili iz kurtoazije, ali nekome se sigurno svidela :) (meni, stavio sam šunku, kačkavalj i praziluk, tako da je bilo fastastično!)
Mislim da nisam o tome govorio, ali u poslednje vreme, nekih mesec i po, kupujem namirnice preko Interneta. Postoji nekolicina megamarketa, tesco, asda, verovatno i sainsbury, koji preko svog sajta nude robu i donose na kućnu adresu. Dostava je 4-5 funti, zavisno od dana i vremena, ali ja mislim da se apsolutno isplati, bez obzira što neki ljudi misle da je to isprđivanje. Pogotovo kada više ljudi naručuje, ali čak i kada ja sam to radim. Pod jedan, ne gubiš vreme da ideš do grada, trpaš u kolica, itd. Povratna autobuska je 2.7 funti, a taksi dosta više. Takođe, na taj način ne možeš da uzmeš veću količinu od one koje možeš da nosiš u rukama, tako da je i to veliko maltretiranje. Preko neta imaš i mnogo bolji pregled robe i cena, tako da čak i jeftinije nabavljaš nego ovako. Itd, da ne pričam dalje o pogodnosti da sediš kući i uživaš, mada verujem da ima porodica kojima to dođe kao izlet, da odu u megamarket, to je vreme kada su svi zajedno na okupu za vikend i odu i kupuju. Meni se više sviđa izlet u prirodu ili nešto treće. Bilo kako bilo, prvi put sam morao da se cimam, pošto je kamion stigao, ali lik nije mogao da nađe zgradu i otišao. Sreća da sam sve video kroz prozor. Onda sam zvao njihovu službu i objasnio da treba da dođe ponovo, a pošto vidim kroz prozor, odmah sam istrčao napolje. E, već treći put sam se oduševio, kada me je šofer pozvao 5 min. pre nego što je trebalo da dođe da me obavesti, takođe mi je pomogao da prenesemo stvari do lifta, a na kraju sam potpisao na pocket pc-u, umesto na papiru kao ranije.
Petak veče - sutra veče idem na poker veče, gde ću možda i da napravim tu čuvenu pitu i odnesem. U nedelju se pravi neki slobodni mešoviti košarkaški turnir, gde sam želeo da animiram ove moje Srbe da učestvujemo, ali nije baš bio odziv, javila se samo Bojana da hoće, kao i Andrea da doprinese svojim momkom iz Grčke, tako da ću da igram verovatno sa svojim odbojkaškim timom na tom turniru. Tu je u suštini zabava bitna, nećemo da ga osvojimo sigurno :) Svi mi kažu da je ranije bila super zajebancija.
Do sledećeg čitanja
Kuvar u začetku
27. 2. 2008.
.....Za to su oni spremni!
Dakle ljudi, evo šta se interesantno događa ovde. I ovde je zanimljivo, nije samo kod vas, nemoj' se brinete. Pre dve nedelje, spavam ja, ujutru oko 9, kad ono uključi se alarm protivpožarni. Skočim ja iz kreveta, u pidžami, obujem papuče na brzinu, zgrabim ključeve i krenem da silazim dole niz stepenice. U pridzemlju sam namirisao dim, i iz jednog stana izlazi lik i kaže da nije požar, već je samo dim. Polako su počeli svi da izlaze iz svojih stanova i izlaze napolje. Alarm je nepodnošljiv i ne možeš izdržati da sediš unutra. Ušao sam i obukao se malo prikladnije da vidim šta će da se desi. Onaj lik je otišao da zove u recepciju i da im kaže da nema vatre. Dobro, pošto je trebalo da idem na faks, otišao sam gore, spremio se i zapalio, mislim na faks, ne zgradu. Nekako sam izdržao.
Sličan scenario se ponovio još dva puta u poslednje 2 nedelje. S razlikom što je tad bio vikend i ostajao sam kući. Uvek proverim prvo gde je problem i raspitam se, pa onda vidim šta ću. Obično izađem ispred, ili se spremim na kratko pa otpalim negde. Vatreno stvarno, ali oba tri puta je bio dim, neko sprema ručak i izgori mu. Tako da od vatre ništa. Međutim, ono što je zanimljivo, vatrogasci su tu za 5 min.
Da situacija bude još zanimljivija, prošle srede se oglasio i alarm na fakultetu, baš za vreme ručka, kada smo svi morali da napustimo zgradu. Alarm prestane. Onda svi uđemo i sednemo za naša mesta, kad se opet oglasi, pa ponovo svi napolje. I tako još jednom. Malo cimanja - moša, pa se na kraju ispostavilo da je jedan od detektora bio u kvaru, tačnije nije čišćen skoro...
Kod nas u zgradi, posle određenog vremena, (pola sata) alarm je prestajao, iako vatrogasci obave ''uviđaj'' za 5 min i skontaju da požara nema, pa odu, to je nešto bez veze podešeno, i ne možeš da uđeš od buke. Za to vreme, nekoliko devojaka stoji unutra - uglavnom su istočno azijskog porekla. Stoje odmah pored izlaznih vrata. Moj sustanar Lukas gunđa, zašto stoje unutra a ne izađu napolje. Ne znam da li mu se neka od njih dopada, ali koliko sam ja razumeo, smeta mu što se ne ponašaju po pravilima: ''stoje unutra, a trebalo bi da izađu, zato i postoji taj alarm, we are supposed to get out'', kaže on. Ja mu kažem da nema veze, ionako nema požara, ali on nastavlja istu priču. Pravila...
Zašto još ne spavam, pa jer se pre sat-dva zbio zemljotres ovde. Ja gledao Aleksndra velikog, baš u trenucima kada se spremaju da napadnu Persiju, onako napeta situacija i krene da se trese stolica. Ja onako, kao u boj spreman, grabim ključeve, obuvam papuče i prvo stanem ispod vrata, pa trčim na dole. Ovog puta ja sam jedini iz zgrade koji je izašao. I postojao sam nekoliko minuta, da budem siguran da je ok. A video sam ljude kako kroz prozor gledaju napolje, ne znam šta ima da se vidi kroz prozor, verovatno da li je neko izašao. Izašle su ispred susedne zgrade neke dve crnkinje i telefonima objašnjavale kako je bilo strašno. Mene stvarno čudi da niko drugi nije izašao, ali hm, verovatno nije bilo alarma. I verovatno to nije po pravilima. Evo, sad je izašla i prva vest o tome ovde. Bio je 4.7 rihtera i vrlo blizu, 60-tak km. Ako mene pitate, ovo je dosta zajebanije od lažnih požarnih uzbuna, ali mi sve izgleda kao da ljudi ovde rade onako kako im se kaže, nemaju baš svoj jasan stav i previše se oslanjaju na institucije, propise i pravila. Možda sa druge strane, mi premalo obraćamo pažnju na pravila, u svakom slučaju trenaći kompromis.
Za kraj ovog posta, uživajte u ovim slikama koje su snimljene pre nekoliko dana, jezero ispred fakulteta. Sličke sam snimio telefonom, tako da bi kvalitet bio dosta bolji da je snimljen klasičnim aparatom.
Zaledilo se jezero, patkice se šetaju :)
Biblioteka danju
Divan zalazak Sunca
Biblioteka u zalasku
Sličan scenario se ponovio još dva puta u poslednje 2 nedelje. S razlikom što je tad bio vikend i ostajao sam kući. Uvek proverim prvo gde je problem i raspitam se, pa onda vidim šta ću. Obično izađem ispred, ili se spremim na kratko pa otpalim negde. Vatreno stvarno, ali oba tri puta je bio dim, neko sprema ručak i izgori mu. Tako da od vatre ništa. Međutim, ono što je zanimljivo, vatrogasci su tu za 5 min.
Da situacija bude još zanimljivija, prošle srede se oglasio i alarm na fakultetu, baš za vreme ručka, kada smo svi morali da napustimo zgradu. Alarm prestane. Onda svi uđemo i sednemo za naša mesta, kad se opet oglasi, pa ponovo svi napolje. I tako još jednom. Malo cimanja - moša, pa se na kraju ispostavilo da je jedan od detektora bio u kvaru, tačnije nije čišćen skoro...
Kod nas u zgradi, posle određenog vremena, (pola sata) alarm je prestajao, iako vatrogasci obave ''uviđaj'' za 5 min i skontaju da požara nema, pa odu, to je nešto bez veze podešeno, i ne možeš da uđeš od buke. Za to vreme, nekoliko devojaka stoji unutra - uglavnom su istočno azijskog porekla. Stoje odmah pored izlaznih vrata. Moj sustanar Lukas gunđa, zašto stoje unutra a ne izađu napolje. Ne znam da li mu se neka od njih dopada, ali koliko sam ja razumeo, smeta mu što se ne ponašaju po pravilima: ''stoje unutra, a trebalo bi da izađu, zato i postoji taj alarm, we are supposed to get out'', kaže on. Ja mu kažem da nema veze, ionako nema požara, ali on nastavlja istu priču. Pravila...
Zašto još ne spavam, pa jer se pre sat-dva zbio zemljotres ovde. Ja gledao Aleksndra velikog, baš u trenucima kada se spremaju da napadnu Persiju, onako napeta situacija i krene da se trese stolica. Ja onako, kao u boj spreman, grabim ključeve, obuvam papuče i prvo stanem ispod vrata, pa trčim na dole. Ovog puta ja sam jedini iz zgrade koji je izašao. I postojao sam nekoliko minuta, da budem siguran da je ok. A video sam ljude kako kroz prozor gledaju napolje, ne znam šta ima da se vidi kroz prozor, verovatno da li je neko izašao. Izašle su ispred susedne zgrade neke dve crnkinje i telefonima objašnjavale kako je bilo strašno. Mene stvarno čudi da niko drugi nije izašao, ali hm, verovatno nije bilo alarma. I verovatno to nije po pravilima. Evo, sad je izašla i prva vest o tome ovde. Bio je 4.7 rihtera i vrlo blizu, 60-tak km. Ako mene pitate, ovo je dosta zajebanije od lažnih požarnih uzbuna, ali mi sve izgleda kao da ljudi ovde rade onako kako im se kaže, nemaju baš svoj jasan stav i previše se oslanjaju na institucije, propise i pravila. Možda sa druge strane, mi premalo obraćamo pažnju na pravila, u svakom slučaju trenaći kompromis.
Za kraj ovog posta, uživajte u ovim slikama koje su snimljene pre nekoliko dana, jezero ispred fakulteta. Sličke sam snimio telefonom, tako da bi kvalitet bio dosta bolji da je snimljen klasičnim aparatom.
Zaledilo se jezero, patkice se šetaju :)
Biblioteka danju
Divan zalazak Sunca
Biblioteka u zalasku22. 2. 2008.
Gde se ovde pali svetlo?
Pao je mrak. Nema svetla i nista se ne vidi. Situacija je takva da gde god da se pomerimo, i dalje je mračno, a tracak svetla se teško vidi. Svako ima svoje mišljenje o tome. Neki kažu da su došli zli ljudi iz daljine i ugasili svetlo. Drugi kažu da su ti koji optužuju ove sa strane upravo krivi što je svetlo ugašeno. Prvi opet optužuju druge da su oni krivi što je svetlo ugašeno. I tako u nedogled. Ko je ugasio svetlo više nije ni bitno. Bitno je da je mrak i da se ništa ne vidi. Čak ni sam sebe ne vidim i ne znam odakle i zašto sam u ovoj mračnoj sobi. I da li sam uopšte tu. I da li će sav ovaj plamen koji gori pomoći da se razdani. Možeš ti paliti kol'ko 'oćeš, sveća izgori i opet je mrak. Još mračniji. Ugljenisani. Možemo da plačemo. Možemo da se deremo. Možemo da vrištimo i razbudimo sve komšije. U sobi je mrak, crno.
Znam šta se desilo. Pričao mi je kolega pre neki dan, kako su došli kod njega u kuću ortaci, napili se i jedan od njih je ušao u wc, zaključao se. Međutim, nije znao kako da se otključa. Pokušavao, ali bezuspešno i šta je uradio, razvalio vrata, oborio ih dole i izašao čovek. Isti taj kolega mi kaže da se i njemu dešavalo više puta da tako zaključa wc a da posle ne zna kako da ga otključa. Eh, mislim se ja, koliko li čovek mora da bude u pijanom stanju da ne ume da otključa vrata koja je maločas zaključao. Ali shvatam analogiju. Sigurno je neko jako pijan, drogiran, ili u teškom psihičkom stanju ugasio svetlo, a posle nije znao kako da ga upali. To ima smisla. Možemo da tražimo prekidač. Možemo da opipavamo zid, pod, čak i plafon. Prekidača nema!
Eh, ali znaš šta! Pa nije niko ugasio svetlo. Heh. Bože svašta. Pa svetlo se ne gasi tek tako, kao u onom vicu - bile dve babe, došla treća i ugasila svetlo. Jok. Shvatam ja čoveče, ovo svetlo se ne gasi pritiskom na dugme. Ovo je u stvari mrak koji postepeno, neprimetno pada. Čudno je koliko dugo pada taj mrak, jer ja se ne sećam kada je bio čist dan. Onako svetao, sunčan. Samo su mi pričali o tome. Neki kažu da mrak pada 9 godina. Neki da pada 15-20 godina. Neki pominju čak brojku od 50, pa i 100. Ima i onih koji se usuđuju da pominju šeststo. Ah to je tako interesantno. Pada polako i niko ne primećuje, niti se trudi da napravi sijalicu. Onda kad je pao toliki mrak da se ništa ne vidi, ljudi su krenuli da pale vatru. Oni ne vide da se tom vatrom pali nameštaj u našoj sobi.
U sobi postaje zagušljivo. Vatra će se ugasiti a zatrovanih pluća nastavljamo da živimo u sobi. Jedan izlaz je razbiti staklo i odleteti kroz prozor. Da li je napolju svetlije? Ko zna. Treba uporediti. Plašim se bre. Šta ako su na prozorima rešetke. Pa da razbijem glavu. Nisam ja Supermen kao Dwight Howard. Gde god da se pojavim, reći će za mene da sam živeo u mračnom području. Pa dobro, barem sam naučio da se snalazim u mraku ako ništa drugo. Ali 'beš mrak ako je tamo svetlo. Nikada me nije bilo sramota što dolazim iz tamne sobe. Ali da li da dozvolim da se ugušim unutra? Ili da mi džemper bude natopljen neprijatnim mirisom dima kad izađem?
Ili će možda svanuti zora i svi mi progledati. Ali džabe nama i svetlo, ja mislim da su nam oči toliko dugo u mraku da su postale zatvorene. Tako da čak i kada se pojavljivala svetlost na kratko, mesec ili zvezda padalica, ne bismo ih videli. Čuo sam samo legende o tim treptajima. Ništa mi to nismo videli.
U bajkama dobro pobeđuje. Ne znam ko od vas sve živi u bajci. Ja u bajke odavno ne verujem. Ali se nadam. Plačem, ali se nadam. I ima dobrih stvari koje sam iz njih naučio. Mržnja i zloba su najveći neprijatelj svog vlasnika. Da bismo bili srećni, moramo voleti.
Ja znam da ja volim. Volim Nešu, Snežanu i Ivana. Volim Gagu. Volim cvet, Sunce, kišu, šumu i planinu, reku i livadu. Volim vas, volim ljude i životinje. Volim ovaj blog na kraju. Naravno, nije ljubav u svakom trenutku dovoljna, ali je svakako potrebna. Matematičari i logičari to razumeju, ali i svi ostali znaju.
It's never too late.
(Spot i pesma kao da su pravljeni za ovaj post)
Znam šta se desilo. Pričao mi je kolega pre neki dan, kako su došli kod njega u kuću ortaci, napili se i jedan od njih je ušao u wc, zaključao se. Međutim, nije znao kako da se otključa. Pokušavao, ali bezuspešno i šta je uradio, razvalio vrata, oborio ih dole i izašao čovek. Isti taj kolega mi kaže da se i njemu dešavalo više puta da tako zaključa wc a da posle ne zna kako da ga otključa. Eh, mislim se ja, koliko li čovek mora da bude u pijanom stanju da ne ume da otključa vrata koja je maločas zaključao. Ali shvatam analogiju. Sigurno je neko jako pijan, drogiran, ili u teškom psihičkom stanju ugasio svetlo, a posle nije znao kako da ga upali. To ima smisla. Možemo da tražimo prekidač. Možemo da opipavamo zid, pod, čak i plafon. Prekidača nema!
Eh, ali znaš šta! Pa nije niko ugasio svetlo. Heh. Bože svašta. Pa svetlo se ne gasi tek tako, kao u onom vicu - bile dve babe, došla treća i ugasila svetlo. Jok. Shvatam ja čoveče, ovo svetlo se ne gasi pritiskom na dugme. Ovo je u stvari mrak koji postepeno, neprimetno pada. Čudno je koliko dugo pada taj mrak, jer ja se ne sećam kada je bio čist dan. Onako svetao, sunčan. Samo su mi pričali o tome. Neki kažu da mrak pada 9 godina. Neki da pada 15-20 godina. Neki pominju čak brojku od 50, pa i 100. Ima i onih koji se usuđuju da pominju šeststo. Ah to je tako interesantno. Pada polako i niko ne primećuje, niti se trudi da napravi sijalicu. Onda kad je pao toliki mrak da se ništa ne vidi, ljudi su krenuli da pale vatru. Oni ne vide da se tom vatrom pali nameštaj u našoj sobi.
U sobi postaje zagušljivo. Vatra će se ugasiti a zatrovanih pluća nastavljamo da živimo u sobi. Jedan izlaz je razbiti staklo i odleteti kroz prozor. Da li je napolju svetlije? Ko zna. Treba uporediti. Plašim se bre. Šta ako su na prozorima rešetke. Pa da razbijem glavu. Nisam ja Supermen kao Dwight Howard. Gde god da se pojavim, reći će za mene da sam živeo u mračnom području. Pa dobro, barem sam naučio da se snalazim u mraku ako ništa drugo. Ali 'beš mrak ako je tamo svetlo. Nikada me nije bilo sramota što dolazim iz tamne sobe. Ali da li da dozvolim da se ugušim unutra? Ili da mi džemper bude natopljen neprijatnim mirisom dima kad izađem?
Ili će možda svanuti zora i svi mi progledati. Ali džabe nama i svetlo, ja mislim da su nam oči toliko dugo u mraku da su postale zatvorene. Tako da čak i kada se pojavljivala svetlost na kratko, mesec ili zvezda padalica, ne bismo ih videli. Čuo sam samo legende o tim treptajima. Ništa mi to nismo videli.
U bajkama dobro pobeđuje. Ne znam ko od vas sve živi u bajci. Ja u bajke odavno ne verujem. Ali se nadam. Plačem, ali se nadam. I ima dobrih stvari koje sam iz njih naučio. Mržnja i zloba su najveći neprijatelj svog vlasnika. Da bismo bili srećni, moramo voleti.
Ja znam da ja volim. Volim Nešu, Snežanu i Ivana. Volim Gagu. Volim cvet, Sunce, kišu, šumu i planinu, reku i livadu. Volim vas, volim ljude i životinje. Volim ovaj blog na kraju. Naravno, nije ljubav u svakom trenutku dovoljna, ali je svakako potrebna. Matematičari i logičari to razumeju, ali i svi ostali znaju.
It's never too late.
(Spot i pesma kao da su pravljeni za ovaj post)
18. 2. 2008.
Kamila
Sahara, podne. Jaše beduin kroz pustinju, i kamila počne da posustaje. Na sreću stiže ovaj do oaze i tamo nađe servis za kamile.
• Moja kamila se pokvarila, šta da radim?
• Stavi je onda, iznad kanala...
Namesti beduin kamilu a serviser siđe ispod kamile sa 2 cigle, nanišani i opali kamilu po jajima. Na to kamila cikne i jurne 100 na sat!
• Pa jesi li ti lud? Kako sad da je stignem?
• Dođi na kanal...!
Kada bismo svi mi otišli na kanal, pa da cepamo 100 na sat...
• Moja kamila se pokvarila, šta da radim?
• Stavi je onda, iznad kanala...
Namesti beduin kamilu a serviser siđe ispod kamile sa 2 cigle, nanišani i opali kamilu po jajima. Na to kamila cikne i jurne 100 na sat!
• Pa jesi li ti lud? Kako sad da je stignem?
• Dođi na kanal...!
Kada bismo svi mi otišli na kanal, pa da cepamo 100 na sat...
10. 2. 2008.
Turbo weekend
Sve je počelo u sredu. Dogovorih se sa Castrom da izađemo, izlazi i Amr, Egipćanin. Odemo prvo kod Amra, kod koga je još jedan njegov Egipćanin. Navrnemo tu po par tekila (+so+limun) i odemo u Isis, koji je inače striptiz bar, osim sredom kada je studentsko veče. Nema striptiza od strane studentkinja, na žalost, ali je mesto ok. Ima samo jednu muziku, ali je zato jako veliki dancefloor, plus gornji sprat. Ovde gde god da izađeš, dobro je. Puno ljudi, dobra zajebancija. Tu sretosmo još neke Mexikance i tako... Lepo se provedosmo i u povratku, delimo Elkin i ja taxi sa nekim polu-indusom-polu-crncem koji ide do mog rali parka. Taj je malo više popio i samo galami nešto, a nas dvojica pokušavamo da mu objasnimo da je sve ok i da idemo kući :) I tako na kraju uzo da mi traži pare iako sam mu dao. Kad izađo iz auta, izađe malo posle i on i poče da mi se zahvaljuje Bog zna kako. Kaže sve što mi treba, samo da mu pozvonim. Eh što su ludi ti pijani ljudi.
Četvrtak baš i nisam izašao, osim do perionice, gde mi se desio jedan zanimljiv zbiv. Pa, kad sam otišao da prebacim veš iz mašine za pranje u mašinu za sušenje, sve sušilice su bile zauzete. Međutim, jedna od njih je završila, a vlasnik nije izvadio veš. Šta ću, uzmem pa mu samoinicijativno izvadim i stavim na mašinu :) a nabutam moj. Taman da ubacim jednu funtu u mašinu, ona neće. Ubacujem 10-15-55 puta, neće. Nerviram se jer je to sav keš koji sam poneo. U trenutku, funta mi ispada i pada u zgusnuti prostor između dve mašine. Mame mu ga ... Da se vraćam kući sad, il' šta. Uzmem ja pomerim krajnju mašinu u nizu, pa ovu do nje, i uzmem svoju dragocenu paru. Probam još nekoliko puti, ali neće. Onda otrčim do najbliže prodavnice brze hrane i razmene mi 2x50p, i vratim se i mašina primi :) Moraću da kupim nešto kod njih, uvek mi daju siću a ja nikad nisam jeo tamo.
Petak je bio Ramov rođendan. Istovremeno i žurka u Gatecrasher gde muziku pouštaju Basement Jaxx. Baš sam hteo da idem i pošto su i oni (Ram i njegove 3 drugarice, koje su došle u goste preko vikenda) išli, naravno da sam se pridružio. Nije bilo loše veče, ali ovi nisu puštali svoje najveće hitove (osim wheres your had @). Tako da, ništa specijalno, očekivao sam više za te pare, ali opet mi smo se fino proveli. Međutim kad smo došli kući, oni nikako da legnu, galame, viču, došlo mi je da ustanem i da im se razderem kao nikad do sada, ali sam se uzdržao, ipak mu bio rođendan, pa nek se provesele malo.
Subota je ustajem nenaspavan oko 12. Odgledah tenis, skoro do kraja trećeg seta, i odem da gledam Šekspira - Ričarda 3 sa Sanjom, Marijanom i Jelenom. Mada nisam bio u stanju da razumem sve iz onog polu-arhaičnog engleskog, ipak sam bio jako zadovoljan celom izvedbom, jer su glumci bili prilično uverljivi. Osim toga, imali su odlične kostime i solidno koristili ne tako veliku scenu. Sve u svemu, zadovoljan odgledanim, otrčah na faks sa malim zakašnjenjem da radim Topcoder kvalifikacije, pošto je kući gužva i nema šanse da lepo radim. Prošao sam lepo, a kad sam se vratio kući, žurka je već počela. Po stanu sve same čke, pošto se jedino sa njima druži. Došlo je valjda još 5 sa strane, plus ove iz Notingema. U hodniku ležajevi na naduvavanje, sve profi. Kao slučajno, došla su i dva Pierova ortaka iz Londona, čisto da bude i neko muško, momci koji su letos bili na exitu, jedan je preko 2m, a drugom su oči krvave, da'l od alkohola, dal šta. Odosmo onda svi zajedno u bar escucha, gde nije bilo loše, pa se preselismo u Oceanu. U stvari, preseliše. Tu se ja zajebah, jer nisu teli da me puste. Bodigard na ulazu, reče da ne može sa patikama unutra. Imam crne patike koje su kao cipele, niko mi nikad nije ništa rekao za to. I baš me tako iznervira, ja pokušam da ga ubedim ovako-onako, ali ne ide i ispizdeo sam jer sam morao sam da se vratim taxijem.
Ništa, zaspah ja, ali ne lezi vraže, kad tolika rulja od njih 15-tak dođe ponovo u stan, nema spavanja, morao sam da se razbudim i ustanem. Ovaj Ram od njih najveća žena, mada i pojedine devojke ne zaostaju za vrištanjem. Ja mislim da definitivno nisam video perverzniju osobu od njega. Zaskače lik i muške i ženske u klubu, znači to je smešno. Voleo bih da imam neke klipove da pokažem ali dobro. Eto sad nedelja i ja sam pobego iz ludnice u kancelariju, da kao malo radim. I tako, svašta. Možda ću i da se naspavam večeras. Nadam se...
Četvrtak baš i nisam izašao, osim do perionice, gde mi se desio jedan zanimljiv zbiv. Pa, kad sam otišao da prebacim veš iz mašine za pranje u mašinu za sušenje, sve sušilice su bile zauzete. Međutim, jedna od njih je završila, a vlasnik nije izvadio veš. Šta ću, uzmem pa mu samoinicijativno izvadim i stavim na mašinu :) a nabutam moj. Taman da ubacim jednu funtu u mašinu, ona neće. Ubacujem 10-15-55 puta, neće. Nerviram se jer je to sav keš koji sam poneo. U trenutku, funta mi ispada i pada u zgusnuti prostor između dve mašine. Mame mu ga ... Da se vraćam kući sad, il' šta. Uzmem ja pomerim krajnju mašinu u nizu, pa ovu do nje, i uzmem svoju dragocenu paru. Probam još nekoliko puti, ali neće. Onda otrčim do najbliže prodavnice brze hrane i razmene mi 2x50p, i vratim se i mašina primi :) Moraću da kupim nešto kod njih, uvek mi daju siću a ja nikad nisam jeo tamo.
Petak je bio Ramov rođendan. Istovremeno i žurka u Gatecrasher gde muziku pouštaju Basement Jaxx. Baš sam hteo da idem i pošto su i oni (Ram i njegove 3 drugarice, koje su došle u goste preko vikenda) išli, naravno da sam se pridružio. Nije bilo loše veče, ali ovi nisu puštali svoje najveće hitove (osim wheres your had @). Tako da, ništa specijalno, očekivao sam više za te pare, ali opet mi smo se fino proveli. Međutim kad smo došli kući, oni nikako da legnu, galame, viču, došlo mi je da ustanem i da im se razderem kao nikad do sada, ali sam se uzdržao, ipak mu bio rođendan, pa nek se provesele malo.Subota je ustajem nenaspavan oko 12. Odgledah tenis, skoro do kraja trećeg seta, i odem da gledam Šekspira - Ričarda 3 sa Sanjom, Marijanom i Jelenom. Mada nisam bio u stanju da razumem sve iz onog polu-arhaičnog engleskog, ipak sam bio jako zadovoljan celom izvedbom, jer su glumci bili prilično uverljivi. Osim toga, imali su odlične kostime i solidno koristili ne tako veliku scenu. Sve u svemu, zadovoljan odgledanim, otrčah na faks sa malim zakašnjenjem da radim Topcoder kvalifikacije, pošto je kući gužva i nema šanse da lepo radim. Prošao sam lepo, a kad sam se vratio kući, žurka je već počela. Po stanu sve same čke, pošto se jedino sa njima druži. Došlo je valjda još 5 sa strane, plus ove iz Notingema. U hodniku ležajevi na naduvavanje, sve profi. Kao slučajno, došla su i dva Pierova ortaka iz Londona, čisto da bude i neko muško, momci koji su letos bili na exitu, jedan je preko 2m, a drugom su oči krvave, da'l od alkohola, dal šta. Odosmo onda svi zajedno u bar escucha, gde nije bilo loše, pa se preselismo u Oceanu. U stvari, preseliše. Tu se ja zajebah, jer nisu teli da me puste. Bodigard na ulazu, reče da ne može sa patikama unutra. Imam crne patike koje su kao cipele, niko mi nikad nije ništa rekao za to. I baš me tako iznervira, ja pokušam da ga ubedim ovako-onako, ali ne ide i ispizdeo sam jer sam morao sam da se vratim taxijem.
Ništa, zaspah ja, ali ne lezi vraže, kad tolika rulja od njih 15-tak dođe ponovo u stan, nema spavanja, morao sam da se razbudim i ustanem. Ovaj Ram od njih najveća žena, mada i pojedine devojke ne zaostaju za vrištanjem. Ja mislim da definitivno nisam video perverzniju osobu od njega. Zaskače lik i muške i ženske u klubu, znači to je smešno. Voleo bih da imam neke klipove da pokažem ali dobro. Eto sad nedelja i ja sam pobego iz ludnice u kancelariju, da kao malo radim. I tako, svašta. Možda ću i da se naspavam večeras. Nadam se...
7. 2. 2008.
Poker je zajebana igra!
Kao što sam rekao, dobili smo dva nova igrača u timu. Jedan od njih je Tomas. Francuz, simpatičnog izgleda, visok, sportski tip. Ne priča mnogo, ali ni ne lupa gluposti. Dobar dečko, i izgleda da se svima sviđa. Ima dobar smeč i blok. Sa prijemom je nešto slabiji, ali šta će mu prijem, ako igra srednjeg blokera. Međutim, jedna stvar mi smeta kod njega. Znate ono kad lopta pada neočekivano između par igrača i kad jedan od njih treba da preuzme odgovornost, kaže JA i odigra. Npr, sećate se večitih poteza Vanje Grbića i Vase Mijića. E, on to ne uradi, čak i ako lopta ide relativno blizu njega. Bez obzira na to, ima dobar status u klubu i možda će čak i da ga stave na neko drugo mesto, bez obzira što nema sjajan prijem.
Međutim, ne mislim da je to strašno. Posle par treninga, i dosta odigranih poena, verujem da će postati agilniji. Kako dugo nisam trenirao, i meni se dešavali slični poeni septembra, kad sam krenuo ovde. Posle par treninga sam se pronašao, pa verujem da će i Tomas.
Međutim, nekim drugim ljudima već osma godina kako pada lopta i oni nikako da poentiraju. Prosto, ne znam šta je sa njima. Možda blefiraju.
Eto na primer, nisam ni znao kako je poker interesantna igra. Oduvek sam se ložio kako je poker dosadan, a preferans je uzvišena igra ''nas malo inteligentnijih''. E pa zajebao sam se. Prvi put sada sam igrao otvoreni poker (texas hold'em). Skupila se naša odbojkaška ekipa. Dva Nemca, dva Francuza, Španac, Šveđanin i ko drugi nego Srbin. Svi po 2 funte, pobednik dobija 14. Bilo mi je vrlo zanimljivo pošto sam prvi put igrao, a Ben (drugi francuz) je imao profesionalne čipove i karte. Malo imam dobre karte, malo blefiram i uspem da pređem u vođstvo. Na kraju, Nemca ipak ne možeš da izblefiraš. Izgubio sam sve pare, i na kraju sam bio četvrti po redosledu (od 7) što nije tako lošo. Premda sam pio votku kao svaki Rus, nije mnogo pomoglo i Nemac je dobio.
Od sada ću se truditi da više osvajam kada dobijem bolje karte a da manje blefiram. A vi ljudi, nemojte da propustite da poentirate kad vam se namesti lopta. U životu dolazi malo zicera, sigurnih poena, ali zato ih treba iskoristiti, a ne pustiti da propadnu kao što rade gore navedeni.
Međutim, ne mislim da je to strašno. Posle par treninga, i dosta odigranih poena, verujem da će postati agilniji. Kako dugo nisam trenirao, i meni se dešavali slični poeni septembra, kad sam krenuo ovde. Posle par treninga sam se pronašao, pa verujem da će i Tomas.
Međutim, nekim drugim ljudima već osma godina kako pada lopta i oni nikako da poentiraju. Prosto, ne znam šta je sa njima. Možda blefiraju.
Eto na primer, nisam ni znao kako je poker interesantna igra. Oduvek sam se ložio kako je poker dosadan, a preferans je uzvišena igra ''nas malo inteligentnijih''. E pa zajebao sam se. Prvi put sada sam igrao otvoreni poker (texas hold'em). Skupila se naša odbojkaška ekipa. Dva Nemca, dva Francuza, Španac, Šveđanin i ko drugi nego Srbin. Svi po 2 funte, pobednik dobija 14. Bilo mi je vrlo zanimljivo pošto sam prvi put igrao, a Ben (drugi francuz) je imao profesionalne čipove i karte. Malo imam dobre karte, malo blefiram i uspem da pređem u vođstvo. Na kraju, Nemca ipak ne možeš da izblefiraš. Izgubio sam sve pare, i na kraju sam bio četvrti po redosledu (od 7) što nije tako lošo. Premda sam pio votku kao svaki Rus, nije mnogo pomoglo i Nemac je dobio.
Od sada ću se truditi da više osvajam kada dobijem bolje karte a da manje blefiram. A vi ljudi, nemojte da propustite da poentirate kad vam se namesti lopta. U životu dolazi malo zicera, sigurnih poena, ali zato ih treba iskoristiti, a ne pustiti da propadnu kao što rade gore navedeni.
1. 2. 2008.
Životne lekcije!
Prvo da nagovestim da ovaj blog počinjem da pišem u 3 sata noću, došavši iz grada sa žurke koja se zove El Mundo i moram odmah da kažem da se ne sećam da sam skoro bio na tako dobroj žurci. Organizovana je u klubu Halo, i prosto sam se iznenadio koliko sam ljudi znao. Što sa odbojke, što iz raleigh park-a, što sa faksa, što Alek. Baš je bilo strava, ja sam išao sa mojim kolegom iz kancelarije, Kolumbijcem koji se preziva Castro (zanimljivo prezime) i njegovim Latino društvom. Klub Halo je imao 3 pozornice, jedna na kojoj je išla latino muzika, regeton, špansko, drugi gde se menjali grčko-tursko-house. Na trećoj je bio hip-hop/rnb, i razume se, tamo sam imao najmanje poznanika. Ali, bukvalno je bilo da gde god da se okrenem znam po nekoga i to me je oduševljavalo.
No, da se okrenem lekcijama koje sam spremio da ispričam. Prva lekcija:
Anyway, na treningu se razbudim, iako mi se spavalo pre, pa se odlučim ja da zapalim na žurku, ali se rešim da ne ostajem dugo, recimo oko 12 da odem kući, jer sutra u 8 treba da ustajem. Žurka je bila fina, možda i prevelika gužva, ali dobro. U kuhinji puno pića, i jedna vrlo zanimljiva flaša koju ne znam ko je doneo, ali piše na njoj ''Kajsijevača''. Verovatno nerazumljivo za ostale, nesrpske goste, ali ja se obradovah jer me seća na rodni kraj. Tako, odmah popijem malo da me prođe nostalgija, ali vidim da je svima merak da probaju to ''čuveno'' srpsko piće. I tako, ispričah se sa gomilom ljudi, a kad se malo raščistila gužva mogli smo i da džuskamo. Ostao sam duže, do pola 2 otprilike, tako uvek i bude - ostanem duže nego što planiram.
Vratismo se u Raleigh Park, pored mene su bili Maja i njene ukućanke i još jedan dečko. Taman se pozdravismo i ja vidim jednog Mexikanca sa žurke, koga su pokušavali da nose drugarica i još neki lik. Toliko se ubio da nije mogao da gleda na oči, a oni se muče. Znam kako je meni bilo nekada davno (jednom), pa se rešim odmah da im pomognem. Korak po korak, odneli smo ga nekako kući, sva sreća pa živi u pridzemlju. Položili smo ga na krevet i on je samo nastavio da spava. Pošto nisam bio siguran da je sve ok, ostao sam još neko vreme za svaki slučaj da ne krene da povraća ležeći. Ova Mexikanka je ostala da prespava.
Ništa, zaputim se kući u nadi da ću konačno da legnem i odmorim se malo. Ali jebi ga. Ispred zgrade leži jedan tip samo u košulji i pantalonama (a ledeno napolju), a dvojica pokušavaju da ga unesu unutra. Jao brate, ne opet! Ništa, priključim se ja, samo što je ovaj lik bio skroz drugačiji. Onaj je barem spavao i nije bio svestan. Ovaj je odbijao da ''sarađuje'' , cimao se, tresao, vrištao. Pomislio sam da je na nekim drogama, mada su me njegovi prijatelji ubeđivali da je ''samo'' pio alkohol. Bilo je tu povuci-potegni, malo ubeđivanje, malo sila i nekako smo ga uneli da spava. Konačno sam krenuo kući i zaspao negde oko 4.
Ljudi, molim vas, mislite!! Ne pije se ustima i grlom, već glavom. Moramo znati koliki je naš limit i koliko se može. Lepo je popiti malo, da se čovek opusti i lepo oseća, ali zašto nastavljati sa alkoholom kada znam da ne mogu više. I uvek je dobro malo đuskati, popiti vode i slično. Međutim, u našoj zemlji, a verujem i ostalim, postoji ona klasična priča da smo se razvalili od alkohola. I to je ono čime se ljudi hvale, a pitanje je u stvari da li treba da se hvale ili žale. U ovoj priči, svi su gubitnici. Gubitnici su ovi momci jer su prolazili kroz haos i muku, a gubitnici smo i mi jer smo proveli sate mučeći se sa njima umesto odmora i udobnog sna.
Druga lekcija koju ću da ispričam je iz meča koji je igran u sredu Warwick-Nottnigham. Potrudiću se da skratim priču jer treba da se radi, a ovaj tekst izgleda zastrašujuće veliki tako da je pitanje koliko ljudi uopšte i krene da ga čita :)
Gostovali smo u Warwick-u u poslednjem kolu u grupi. Warwick je poslednji tim u ligi i nema ni jednu pobedu. Imaju samo dva osvojena seta u 11 utakmica. Mi smo ih dobili rezultatom 3:0 kod nas. Sa punim samopouzdanjem odlazimo na meč i bukvalno sa razmišljanjem da ćemo lagano da ih dobijemo i sa tom pobedom osvojimo treće mesto u grupi i lakšeg protivnika u osmini finala plej ofa. Nama su posle zime pristigla još dva odlična igrača. Imali smo svu logiku ovog sveta da ćemo da pobedimo. Međutim, ne ide sve uvek onako kako očekuješ, pogotovo se ponašaš arogantno više razmišljajući o protivniku u plej ofu.
Odmah smo loše krenuli u startu, lošim prijemom dozvolili da se odlepe. I poveli su sa 2:0 u setovima. Poenta je da je velika pauza izgleda poremetila nas, a i da se nismo najbolje uklopili sa novim igračima. U svakom slučaju, što zbog naše loše igre, što zbog njihove dobre, oni su dobili. Uspeli smo da se vratimo i dobijemo treći set. Međutim, na kraju četvrtog seta prava drama. Set lopte za nas, za njih - i na kraju izgubismo. Niko od nas nije mogao da veruje. Svi smo bili ekstremno razočarani utakmicom i ne želimo da se ponovi više.
I u ovom slučaju su svi gubitnici. Oni, zato što ispadaju iz grupe i vraćaju se u drugu ligu naredne godine. Mi, zato što smo umesto trećeg osvojili četvrto mesto i sada nas očekuje zajebani Šefild Halam u plej ofu. Zaključak je da ako čovek nešto želi da postigne, onda mora da istraje do kraja, bez obzira da li je u dobroj ili lošoj situaciji. Kip jor hed ap!
Znate, odlika snažnih karaktera je u ponašanju i razmišljanju kada sve nije najbolje. Na muci se poznaju junaci, to dobro znaju srpski teniseri. Na stvari se može gledati iz potpuno različitih uglova, ako vidimo ove dve lekcije. U prvoj, dobitnici su ovi momci koji su se prepili, jer imaju dobre prijatelje koji su im pomogli, a i naučili su mnogo toga, siguran sam. Dobitnik sam i ja, jer se lepo osećam što sam im pomogao, iako ih praktično ne poznajem. U drugoj lekciji, dobitnici su naši protivnici, jer su bili presrećni što su konačno nekoga pobedili. Oni su bukvalno bacali patike po terenu posle toga. Dobitnici smo i mi jer smo naučili mnogo oko toga kako se treba ponašati i razmišljati.
I zapamtite, prijatelji! Svi smo mi pobednici u svakoj situaciji. Pobednici smo jer smo tu, jer postojimo. Pobednici smo sve dok se tako osećamo, bez obzira šta drugi misle i kažu. Bez obzira koliko sedimo na dnu bunara i niko ne čuje povike u pomoć, pobednici smo, jer verujemo u to. Mislim da ne kenjam ovo bez veze, treba tako razmišljati.
No, da se okrenem lekcijama koje sam spremio da ispričam. Prva lekcija:
Ubismo se ko stoka!
Bio sam pre neki dan na žurci kod srpskih prijatelja. Oni su pozvali još puno svojih raznih prijatelja iz raznih zemalja, full house, što bi pokeraši rekli. U stvari, ja nisam bio siguran da li ću da idem na tu žurku. Prethodnih noći sam premalo spavao zbog tenisa, a to veče sam imao i trening od 8-10:30. Tako ponesem ja na trening peškir, šampon, papuče, kompletnu opremu za tuširanje, pa ako se odlučim posle na žurku da se tušnem u svlačionici. Te su bre njihove svlačionice vrlo čiste i kvalitetne, tako da nije problem istuširati se, čak imaš i fen za kosu posle.Anyway, na treningu se razbudim, iako mi se spavalo pre, pa se odlučim ja da zapalim na žurku, ali se rešim da ne ostajem dugo, recimo oko 12 da odem kući, jer sutra u 8 treba da ustajem. Žurka je bila fina, možda i prevelika gužva, ali dobro. U kuhinji puno pića, i jedna vrlo zanimljiva flaša koju ne znam ko je doneo, ali piše na njoj ''Kajsijevača''. Verovatno nerazumljivo za ostale, nesrpske goste, ali ja se obradovah jer me seća na rodni kraj. Tako, odmah popijem malo da me prođe nostalgija, ali vidim da je svima merak da probaju to ''čuveno'' srpsko piće. I tako, ispričah se sa gomilom ljudi, a kad se malo raščistila gužva mogli smo i da džuskamo. Ostao sam duže, do pola 2 otprilike, tako uvek i bude - ostanem duže nego što planiram.
Vratismo se u Raleigh Park, pored mene su bili Maja i njene ukućanke i još jedan dečko. Taman se pozdravismo i ja vidim jednog Mexikanca sa žurke, koga su pokušavali da nose drugarica i još neki lik. Toliko se ubio da nije mogao da gleda na oči, a oni se muče. Znam kako je meni bilo nekada davno (jednom), pa se rešim odmah da im pomognem. Korak po korak, odneli smo ga nekako kući, sva sreća pa živi u pridzemlju. Položili smo ga na krevet i on je samo nastavio da spava. Pošto nisam bio siguran da je sve ok, ostao sam još neko vreme za svaki slučaj da ne krene da povraća ležeći. Ova Mexikanka je ostala da prespava.
Ništa, zaputim se kući u nadi da ću konačno da legnem i odmorim se malo. Ali jebi ga. Ispred zgrade leži jedan tip samo u košulji i pantalonama (a ledeno napolju), a dvojica pokušavaju da ga unesu unutra. Jao brate, ne opet! Ništa, priključim se ja, samo što je ovaj lik bio skroz drugačiji. Onaj je barem spavao i nije bio svestan. Ovaj je odbijao da ''sarađuje'' , cimao se, tresao, vrištao. Pomislio sam da je na nekim drogama, mada su me njegovi prijatelji ubeđivali da je ''samo'' pio alkohol. Bilo je tu povuci-potegni, malo ubeđivanje, malo sila i nekako smo ga uneli da spava. Konačno sam krenuo kući i zaspao negde oko 4.
Ljudi, molim vas, mislite!! Ne pije se ustima i grlom, već glavom. Moramo znati koliki je naš limit i koliko se može. Lepo je popiti malo, da se čovek opusti i lepo oseća, ali zašto nastavljati sa alkoholom kada znam da ne mogu više. I uvek je dobro malo đuskati, popiti vode i slično. Međutim, u našoj zemlji, a verujem i ostalim, postoji ona klasična priča da smo se razvalili od alkohola. I to je ono čime se ljudi hvale, a pitanje je u stvari da li treba da se hvale ili žale. U ovoj priči, svi su gubitnici. Gubitnici su ovi momci jer su prolazili kroz haos i muku, a gubitnici smo i mi jer smo proveli sate mučeći se sa njima umesto odmora i udobnog sna.
It ain't over 'till it's over
Druga lekcija koju ću da ispričam je iz meča koji je igran u sredu Warwick-Nottnigham. Potrudiću se da skratim priču jer treba da se radi, a ovaj tekst izgleda zastrašujuće veliki tako da je pitanje koliko ljudi uopšte i krene da ga čita :)
Gostovali smo u Warwick-u u poslednjem kolu u grupi. Warwick je poslednji tim u ligi i nema ni jednu pobedu. Imaju samo dva osvojena seta u 11 utakmica. Mi smo ih dobili rezultatom 3:0 kod nas. Sa punim samopouzdanjem odlazimo na meč i bukvalno sa razmišljanjem da ćemo lagano da ih dobijemo i sa tom pobedom osvojimo treće mesto u grupi i lakšeg protivnika u osmini finala plej ofa. Nama su posle zime pristigla još dva odlična igrača. Imali smo svu logiku ovog sveta da ćemo da pobedimo. Međutim, ne ide sve uvek onako kako očekuješ, pogotovo se ponašaš arogantno više razmišljajući o protivniku u plej ofu.
Odmah smo loše krenuli u startu, lošim prijemom dozvolili da se odlepe. I poveli su sa 2:0 u setovima. Poenta je da je velika pauza izgleda poremetila nas, a i da se nismo najbolje uklopili sa novim igračima. U svakom slučaju, što zbog naše loše igre, što zbog njihove dobre, oni su dobili. Uspeli smo da se vratimo i dobijemo treći set. Međutim, na kraju četvrtog seta prava drama. Set lopte za nas, za njih - i na kraju izgubismo. Niko od nas nije mogao da veruje. Svi smo bili ekstremno razočarani utakmicom i ne želimo da se ponovi više.
I u ovom slučaju su svi gubitnici. Oni, zato što ispadaju iz grupe i vraćaju se u drugu ligu naredne godine. Mi, zato što smo umesto trećeg osvojili četvrto mesto i sada nas očekuje zajebani Šefild Halam u plej ofu. Zaključak je da ako čovek nešto želi da postigne, onda mora da istraje do kraja, bez obzira da li je u dobroj ili lošoj situaciji. Kip jor hed ap!
Optimizam-pesimizam
Znate, odlika snažnih karaktera je u ponašanju i razmišljanju kada sve nije najbolje. Na muci se poznaju junaci, to dobro znaju srpski teniseri. Na stvari se može gledati iz potpuno različitih uglova, ako vidimo ove dve lekcije. U prvoj, dobitnici su ovi momci koji su se prepili, jer imaju dobre prijatelje koji su im pomogli, a i naučili su mnogo toga, siguran sam. Dobitnik sam i ja, jer se lepo osećam što sam im pomogao, iako ih praktično ne poznajem. U drugoj lekciji, dobitnici su naši protivnici, jer su bili presrećni što su konačno nekoga pobedili. Oni su bukvalno bacali patike po terenu posle toga. Dobitnici smo i mi jer smo naučili mnogo oko toga kako se treba ponašati i razmišljati.
I zapamtite, prijatelji! Svi smo mi pobednici u svakoj situaciji. Pobednici smo jer smo tu, jer postojimo. Pobednici smo sve dok se tako osećamo, bez obzira šta drugi misle i kažu. Bez obzira koliko sedimo na dnu bunara i niko ne čuje povike u pomoć, pobednici smo, jer verujemo u to. Mislim da ne kenjam ovo bez veze, treba tako razmišljati.
27. 1. 2008.
Хоћу да будем прецедник Сврбије
Гласајте за мене на изборима и заокружите прави број.
Ако ја победим, нећу да вас водим у Европу, већ у Африку, где ћемо бити лидери у региону. Сви ћемо имати добре плате и живети као Богови, док ће нам црнци бити јефтина радна снага.
Користићемо соларну енергију, тако да ни црнци више неће морати да раде.
Ако ја победим, то ће бити слобода за све!
Ако победим на изборима, сви грађани Сврбије моћи ће без проблема да куцају на слепо.
Увешћемо брзи Интернет у сва забачена села по пустињама и врховима планина.
Ако победим, мушкарци ће сваког јутра моћи да бирају да ли хоће да буду са Никол Кидман или Анђелином Џоли.
Жене ће моћи да бирају између Џонија Депа и Анђелине Џоли.
На основу својих познанстава из Енглеске, довешћу представништва Тојоте, Мерцедеса и Форда у Сврбију.
Направићемо спортске терене широм Африке и подстицати развој младих талената.
Ако будем прецедник, у основној школи ће се учити Дајкстрин алгоритам и сви ће људи знати степене двојке напамет (до 64) јер ћемо се пребацити на бинарни систем.
Пушке ћемо заменити цвећем, а тенкове великим суперрачунарима.
Ако ја победим, сваки човек ће ићи на посао, неће радити ништа и примати велике плате.
Направићемо велика поља на којима ће се узгајати кондоми које ће људи моћи да користе бесплатно.
Искоренићу Сиду у Африци, тако што ћу довести лекаре који ће пронаћи лек.
Заборавих рећи, променићу химу, уместо ове старомодне, ставићу нову.
Ни један кандидат вас неће одвести у Африку осим мене. Зато гласајте у недељу и немојте погрешити.
Никола Тодоровић, Срећна Странка Сврбије (ССС)
пс Сврбија је измишљена земља и све личности и догађаји су измишљени и немају никакве везе са стварношћу.
Ако ја победим, нећу да вас водим у Европу, већ у Африку, где ћемо бити лидери у региону. Сви ћемо имати добре плате и живети као Богови, док ће нам црнци бити јефтина радна снага.
Користићемо соларну енергију, тако да ни црнци више неће морати да раде.
Ако ја победим, то ће бити слобода за све!
Ако победим на изборима, сви грађани Сврбије моћи ће без проблема да куцају на слепо.
Увешћемо брзи Интернет у сва забачена села по пустињама и врховима планина.
Ако победим, мушкарци ће сваког јутра моћи да бирају да ли хоће да буду са Никол Кидман или Анђелином Џоли.
Жене ће моћи да бирају између Џонија Депа и Анђелине Џоли.
На основу својих познанстава из Енглеске, довешћу представништва Тојоте, Мерцедеса и Форда у Сврбију.
Направићемо спортске терене широм Африке и подстицати развој младих талената.
Ако будем прецедник, у основној школи ће се учити Дајкстрин алгоритам и сви ће људи знати степене двојке напамет (до 64) јер ћемо се пребацити на бинарни систем.
Пушке ћемо заменити цвећем, а тенкове великим суперрачунарима.
Ако ја победим, сваки човек ће ићи на посао, неће радити ништа и примати велике плате.
Направићемо велика поља на којима ће се узгајати кондоми које ће људи моћи да користе бесплатно.
Искоренићу Сиду у Африци, тако што ћу довести лекаре који ће пронаћи лек.
Заборавих рећи, променићу химу, уместо ове старомодне, ставићу нову.
Ни један кандидат вас неће одвести у Африку осим мене. Зато гласајте у недељу и немојте погрешити.
Никола Тодоровић, Срећна Странка Сврбије (ССС)
пс Сврбија је измишљена земља и све личности и догађаји су измишљени и немају никакве везе са стварношћу.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
