Hej hej hej,
Ova nedelja je bila dosta interesantna - onako. Prva vest koju sam čuo na početku nedelje je da je kroz centar Niša protršala ni manje ni više nego divlja svinja!!! Zapanjio sam se kad sam video klip. Okačio sam na youtube, pa mozete da vidite :) Na svu srecu, svinja nikog nije povredila i otišla je tamo odakle je i došla - ŠUMU.
Posle divlje svinje, usledio je hladan tuš za mene, kao što bi rekli sportski komentatori. Saznao sam da nemam 40 radnih dana odmora godišnje, kao što sam očekivao, već 20. Uz tih 20 ide i 13 dana kada su državni odmori u Britaniji, pa to malo vadi. Ali, šta mene briga koji su njima državni praznici, 7 dana ide za Božić (njihov), 2 za Uskrs (zajednički) i ostalo raštrkano. Međutim, našao sam ovde jedan papir na kome piše da prema pravilima škole ima 8 nedelja, tako da ću da im odnesem u administraciji pa će da vidimo čija baba...
U sredu je bio Halloween. Prava parada kostimiziranih likova, istina gledam to već mesec dana pa mi nije toliko novo. Svako osim mene i još po nekog stranca koji ne praktikuju da slave taj običaj je bio maskiran, drakule, veštice, žene-mačke, i gomila sličnih horor likova. Često su bili šminkani crvenom bojom da liči na krv, stvarno su izgledali ludi. Ja sam bio sa Burakom u onom istom klubu gde sam bio prošle srede. Dobro smo se proveli, jedino što je bašbaš bila gužva.
Petak i najzanimljivije - odlazak u London. Uzeo sam slobodan dan (1 od onih 20) i sa ciljem da predam dokumenta za Mađarsku vizu, zaputio se u prestonicu VB. Hungarian visa mi treba da bih išao preko Budimpešte do Srbije jer ryan air leti iz Notingema do tamo. Rezervisao sam kartu za odlazak u 5:40 kako bih bio tamo do 9 i imao dovoljno vremena posle za obilazak. Takođe, još jedna bitna stvar je što je trebalo da se vidim sa Milenom, drugaricom iz Aleksinca, koja je u Guglu u Londonu na praksi i takođe piše blog tamo, ne znam od koga je videla :). I prva stvar, koja mi se dešava - probudim se ja, uzimam telefon i vidim da je 6:15. Shit! Pogledam na fon, vidim da sam namestio da zvoni, ali nisam pretisnuo ok, tako da nije ni zvonio. Šta sad? Vidim na netu da je sledeći bus u 7:20. Mogu da stignem na njega, ali se pitam kako će me pustiti sa ovom kartom, da li mogu da je zamenim za ovaj i da li uopšte ima mesta. Na sajtu takođe vidim da šalteri otvaraju u 8:30 - tako da ništa od toga, jedino kod šofera da kupim. Razmišljao sam da odustanem, ali bez veze mi je da kad sam već uzeo taj slobodan dan da sedim u Notingemu. Ti slobodni dani su mi očigledno jako bitni resursi u životu. Odlučim da rizikujem i odem do stanice, pa šta bude.
U 6:50 zovem taksi i kaže mi biće za 5 min. Super, izađem ispred i čekam. 5 minuta prošlo, njega nema. 10. minuta prošlo, zovem opet taksi kompaniju, kaže evo za 2 minuta će. Prođe 15 minuta njega nema, već se nerviram i odlučio sam da ga sačekam još malo da dođe i kažem mu: ''Prijatelju zakasnio si, ZDRAVO!'' Međutim, on dolazi u 7:07 i pitam ga da li može do 7:20 da stigne. ''Nema problema!'', reče on i odveze na stanicu za oko 10 min. Dobro je, samo da vidim šta će šofer da mi kaže. Ljudi čekaju na red da uđu u autobus i pokazuju karte. Ja bukvalno trčim po stanici tražeći neku cash mašinu jer postoji mogućnost da majstor ne prima karticu, a nisam imao mnogo keša. Red već prolazi, nisam našao bankomat i dođem do njega, pitajući ga da li mogu da kupim kartu za London, pošto sam video da ima još mesta. On me onako zbunjeno pogleda, ja onda nastavim da mu objašnjavam da sam propustio autobus u 5:40, kada mi on potraži tu kartu. Samo je poništio i rekao ''Nema problema!''. Tako sam zadovoljno ušao u autobus, koji je trebalo da stigne u London do 11, dok ambasada radi do 12, dakle knap.
Prema iskustvu od, po slobodnoj proceni, pređene dužine Ekvatora srpskim autobusima, nekako mi je automatski u glavi fiksirano da ako zakasniš na autobus, kartu možeš da baciš, eventualno pre polaska ako hoćeš da je poništiš možeš da dobiješ neki procenat nazad, ali to zavisi. Takođe, sasvim mi je logično da u autobusu šoferu plaćaš kartu, što ovde izgleda ne funkcioniše, što zaključujem na osnovu njegove reakcije. U svakom slučaju, ulazim u vrlo kvalitetan autobus, lepa sedišta, dovoljno prostora, čak ima i wc. Trenutnu sreću što je sve prošlo bez problema, vrlo brzo je posle desetak minuta pokvario miris koji mi je nedvosmisleno govorio da sam seo baš pored wc-a. Eh, čoveče! Niko oko mene ne oseća ništa, ili se barem prave da ne osećaju, ja ipak nisam tako fin, ustanem i preselim se napred. Odspavao sam dobar deo puta, i pun vedrine izlazim u Londonski Victoria station ne bih li što pre našao Mađarsku ambasadu za slučaj da treba nešto da iskopiram od dokumentacije.
Za 10-tak minuta, eto mene u izuzetno lepom kvartu, sa velikim i finim kućama bele boje uglavnom, koje se protežu kroz nekoliko ulica. Bio sam zadovoljan pronašavši (uz pomoć nekoliko prijatnih prolaznika) zgradu sa naranžasto-belo-zelenom zastavom i što sam posle toliko peripetija konačno tu. Iz daljine se primećivao neki beli papir na vratima ambasade. Sa nevericom u očima sam pročitao da su 1. i 2. novembar mađarski praznici i da jebena ambasada ne radi tih dana. Inače, na sajtu piše da je samo 1. novembar. Samo sam se kiselo nasmejao i još par minuta ostao tu da čisto budem siguran da je to baš tako. I samo sam se okrenuo i otišo sam si.
Inače, ostatak dana u Londonu je bio takođe vrlo zanimljiv, bio sam u Guglu, povratio emocije od pre nešto više od godinu dana. Posle sam jedno 3-4 sata kulirao i uživao u Hyde parku. Pošto sam se već dosta raspisao u ovom postu, napisaću novi za ova dva, sa sve slikama koje okačim. I to mislim da ću uskoro.
Stay tuned!
31. 10. 2007.
28. 10. 2007.
Sluttyngham
Ili Naughtyngham, whichever you like. Portmanto koji objašnjava u priličnoj meri temu pisanja u ovom postu. Dakle, glavni osvrt je na Engleskinje.
Nego da krenemo ispočetka. Mislim da je red da vam najpre predstavim svoje sustanare iz kuće VB u Nottinghamu, ovaj sluttinghamu. Mislim jesam ih ja opisao ukratko u nekom od ranijih postova, ali vizaulni dojam je potreban.
Ram, sa svojom prijateljicom Kate. Pogađate ko je ovaj dečko
.jpg)
Levo je Pier, meni najgotivniji lik, a desno Burak, sa kojim sam par puta izlazio
Ovo je Lukas iz Češke.
Nego da krenemo ispočetka. Mislim da je red da vam najpre predstavim svoje sustanare iz kuće VB u Nottinghamu, ovaj sluttinghamu. Mislim jesam ih ja opisao ukratko u nekom od ranijih postova, ali vizaulni dojam je potreban.
Ram, sa svojom prijateljicom Kate. Pogađate ko je ovaj dečko.jpg)
Levo je Pier, meni najgotivniji lik, a desno Burak, sa kojim sam par puta izlazio
Ovo je Lukas iz Češke.Pored njih, tu je i Christos iz Grčke, ali njegovu sliku nemam. S njim sam juče bio na bazenu. Najsmešniji mi je Burak (sa akcentom na a), jer on priča engleski kao Borat :) Jednom sam se čak i izljubio sa njim - ja prišao da se pozdravim onako muški - kao baci kosku, a on me izljubi tri puta- kaže mi turci tako. Pa se pitam da li je to naše ljubljenje pravoslavno tri puta ili su nam Turci uvezli kao i mnoge druge stvari.
Takođe, ubacio sam i slike sa okupljanja kod mene (koje je bilo iha-ha od kad, ali evo setih se da ubacim).
A evo i slika odbojkaškog tima (ono kad smo čekali bus za Laughborough, kada sam sjebo koleno)
I da, pustio sam malo bradicu :) čisto onako. Evo jedne slike
Anyway, da se vratim na događanja u Sluttynghamu. Inače, moj sustanar - Ram imao je goste ovog vikenda. Došle su mu ni manje ni više nego tri drugarice. Baš se pitam kako se njih 4-oro snalaze u sobi da spavaju, ali neka je to njihova briga.
Dok sam večerao, sedim u kuhinji i njih četvoro nešto ćaskaju - tračare, kao i sve žene. I sad u jednom trenutku jedna od njih krene da priča kako je nekom liku small dick i kako je to njemu rekla i kako je rekla da će svima da kaže da je njemu small dick i blablabla samo joj kurac u ustima što bi se reklo. I njima je sada sasvim normalno što sam tu ja i što još jedan lik pored pegla nešto. Meni u prvom momentu beše neprijatno, ali posle mi je bilo skroz smešno.
Bio sam posle u jednom klubu zove se GateCrasher, ne GayCrasher kao što su neki pomislili. Klub je do jaja, bilo nas je petoro i super smo se proveli, osim onih koje su se smorile jer su bile kao ''umorne'' (Maja i Sanja). Bili su rnb, neki house i još nešto tako, ima više spratova. Od nekih uglađenih soba koje su više kao neki luksuzni barovi, do podijuma za ples, sve je fantastično. Slike mi ne idu baš dobro noću sa telefona, ali evo malo da se dočara.
Kažu da je Halloween dan kada devojke mogu da izgledaju kao drolje a da im niko ne prebacuje. E pa, ovde se slavi Halloween otkako sam ja došao, već mesec dana. Stalno gledaš Đavolice, Anđele, gusare, med. sestre, igračice iz moulin rouge. To samo sevaju bataci, dupe sise nabudženo samo na izvolte, ne znam to kako se to zove, jeste dekolte. I tako se šetaju ulicama, dok smo mi obukli jakne, po neko i šal. Ako je njima dobro, meni je isto tako.
Jedine devojke, barem koliko sam ja video, a da imaju stila su crnkinje. Barem to po klubovima, umeju da se obuku, simpaticne su, uopste ne izgledaju kao drolje, umeju da igraju. Takođe, crnci su mi jako gotivni, prosto se vidi da su vedri ljudi, opušteni. Možda i nemaju novaca kao belci, možda ne žive njihovim stiom života, možda ih belci smatraju nižom rasom, ja mislim da oni žive mnogo veselije. Mogao bih da se združim sa nekim crncima ovde, mislim da bi me dobro prihvatili, jedino što ih ne znam uopšte. Nema ih kod mene na departmanu, čak ih ne viđam ni po studentskom domu, nema ih mnogo. Ima do duše ovde jedan kraj u blizini, zove se Radford, gde ima dosta crnaca i za koji kažu da je ''kao'' geto. Iskreno ne verujem da ću naći društvo druge boje, ali dobro.
Inače, ovde devojke uopšte nemaju kompleksa što se tiče oblačenja. Dok se devojke iz naših krajeva istočne Evrope uglavnom trude da istaknu ono što imaju a prikriju ono što nije savršeno, ove ovde sve otkrivaju. To su debele butkice, goli stomaci - viri salo na sve srane - to je taj neki slutty fazon i sve će da se skidaju iako možda to ne stoji. E, čini mi se da previše kenjam i sve mi nešto smeta, kao sve ovde ne valja. U suštini činjenica je da sam ovde ''Totalno drukčiji od drugih'' (slušah danas tu pesmu) i da mi ovde previše upadaju u oči kulturološke razlike.
Pozdrav svima
Takođe, ubacio sam i slike sa okupljanja kod mene (koje je bilo iha-ha od kad, ali evo setih se da ubacim).
A evo i slika odbojkaškog tima (ono kad smo čekali bus za Laughborough, kada sam sjebo koleno)
I da, pustio sam malo bradicu :) čisto onako. Evo jedne slike
Anyway, da se vratim na događanja u Sluttynghamu. Inače, moj sustanar - Ram imao je goste ovog vikenda. Došle su mu ni manje ni više nego tri drugarice. Baš se pitam kako se njih 4-oro snalaze u sobi da spavaju, ali neka je to njihova briga.
Dok sam večerao, sedim u kuhinji i njih četvoro nešto ćaskaju - tračare, kao i sve žene. I sad u jednom trenutku jedna od njih krene da priča kako je nekom liku small dick i kako je to njemu rekla i kako je rekla da će svima da kaže da je njemu small dick i blablabla samo joj kurac u ustima što bi se reklo. I njima je sada sasvim normalno što sam tu ja i što još jedan lik pored pegla nešto. Meni u prvom momentu beše neprijatno, ali posle mi je bilo skroz smešno.
Bio sam posle u jednom klubu zove se GateCrasher, ne GayCrasher kao što su neki pomislili. Klub je do jaja, bilo nas je petoro i super smo se proveli, osim onih koje su se smorile jer su bile kao ''umorne'' (Maja i Sanja). Bili su rnb, neki house i još nešto tako, ima više spratova. Od nekih uglađenih soba koje su više kao neki luksuzni barovi, do podijuma za ples, sve je fantastično. Slike mi ne idu baš dobro noću sa telefona, ali evo malo da se dočara.
Kažu da je Halloween dan kada devojke mogu da izgledaju kao drolje a da im niko ne prebacuje. E pa, ovde se slavi Halloween otkako sam ja došao, već mesec dana. Stalno gledaš Đavolice, Anđele, gusare, med. sestre, igračice iz moulin rouge. To samo sevaju bataci, dupe sise nabudženo samo na izvolte, ne znam to kako se to zove, jeste dekolte. I tako se šetaju ulicama, dok smo mi obukli jakne, po neko i šal. Ako je njima dobro, meni je isto tako.
Jedine devojke, barem koliko sam ja video, a da imaju stila su crnkinje. Barem to po klubovima, umeju da se obuku, simpaticne su, uopste ne izgledaju kao drolje, umeju da igraju. Takođe, crnci su mi jako gotivni, prosto se vidi da su vedri ljudi, opušteni. Možda i nemaju novaca kao belci, možda ne žive njihovim stiom života, možda ih belci smatraju nižom rasom, ja mislim da oni žive mnogo veselije. Mogao bih da se združim sa nekim crncima ovde, mislim da bi me dobro prihvatili, jedino što ih ne znam uopšte. Nema ih kod mene na departmanu, čak ih ne viđam ni po studentskom domu, nema ih mnogo. Ima do duše ovde jedan kraj u blizini, zove se Radford, gde ima dosta crnaca i za koji kažu da je ''kao'' geto. Iskreno ne verujem da ću naći društvo druge boje, ali dobro.
Inače, ovde devojke uopšte nemaju kompleksa što se tiče oblačenja. Dok se devojke iz naših krajeva istočne Evrope uglavnom trude da istaknu ono što imaju a prikriju ono što nije savršeno, ove ovde sve otkrivaju. To su debele butkice, goli stomaci - viri salo na sve srane - to je taj neki slutty fazon i sve će da se skidaju iako možda to ne stoji. E, čini mi se da previše kenjam i sve mi nešto smeta, kao sve ovde ne valja. U suštini činjenica je da sam ovde ''Totalno drukčiji od drugih'' (slušah danas tu pesmu) i da mi ovde previše upadaju u oči kulturološke razlike.
Pozdrav svima
24. 10. 2007.
Nije za plavuše!
Evo Nikola nasatavlja sa pisanjem ođe, da li to znači da nema šta da radi ili da voli da piše ili da se ima zanimljivih stvari koje treba da se zabeleže? Verovatno je odgovor očekivan, sva tri zajedno.
Prva i najlepša vest ove nedlje je da su me prekjuče dočekale dve kutije ispred vrata sobe, jedna od 20kg, druga 26 :) Kao što se može primetiti, uglavnom je to bila garderoba koja nije mogla da mi stane u ptrljagu kada sam dolazio, uz ponešto od hrane što su mi poslali - u svakom slučaju, izuzetno sam se obradovao tom događaju. Slike govore:
Juče sam bio na bazenu, bazen je sasvim ok. Dopalo mi se i verovatno ću da idem dva-tri puta nedeljno na sat-dva da se isplivam. Opet ovi britanci nenormalni, cura izlazi sa bazena, nije osušila kosu, samo u rep, na temperaturi od 10 stepeni, sa solidnim vetrom izlazi napolje. Prosto se pitam da li nešto nije u redu sa njima ili sa mnom.
Nešto sam se skroz promenio, dok sam ranije bio lenj da radim stvari za sebe, sada sam postao drugačiji, skroz organizovan i ozbiljan. Ne znam da li na to utiču godine ili jednostavno nova situacija, gde se prilagođavam. Ko bi ga znao. Eto, pre neko veče, bila je subota. Izašao sam do perionice da pokupim veš, umesto u grad. Bolela me noga, pa nisam 'teo da forsiram. I sada, gomila studenata tamo-vamo, viču, pevaju, galame, imaju duha, dok sam ja prolazio i gledao na to kao ''vidi ovi ludaci'', a do pre samo nekoliko meseci, ja bih bio za neku akciju - zezanje - definitivno sam drugačiji. Da li je to dobro ili ne, tako jeste.
Danas je bila odbojka, igrali smo protiv Cambridge-a. Zbog već 100 puta pomenute povrede kolena, nisam mogao da igram. Mada, i da sam igrao, pitanje je koliko bih pomogao. Ovi Kembridžani igraju otprilike uporedivo sa ETF-om, sjajna odbrana, tehničar, raznovrsni napad, servis! Tako da je bilo glatko 3:0. Meni krivo što nisam mogao da igram, ali polako, ima vremena. Na kraju partije se slika cela naša ekipa, postrojimo se ispred mreže i jedna cura iz ženske ekipe nas slika, koja je usput bila plavuša. I nešto ne ide, neće da opali aparat. I ja sad da se napravim pametan, kažem: ''Da li možda piše da NIJE ZA PLAVUŠE?'' :D Međutim, na moje iznenađenje, niko se nije nasmejao, već su me pogledali kao debila i pitali ''ko je to rekao to je bilo nasty'' i slično. E, kad bih im pričao koji su to masni vicevi u Srbiji, mislim da bi me izbacili iz tima. U suštini, možda se ona i uvredila sada, ko zna. Ja taj engleski humor ne mogu da razumem, a očigledno ni oni moj!
I na kraju, stigla su mi danas dva pisma. Jedno je od banke, a drugo od univerziteta. Od banke sam konačno dobio kreditnu karticu, a od univerziteta mi je stigla potvrda da sam student koju sam pre nekoliko dana zatražio. I sve je lepo, stiže ti na kućnu adresu, ne brineš ništa, osim - limit na kreditnoj kartici mi je 350 funti, a rekli su mi u banci da će biti 500. Ajde, to ću nekako i prežaliti, ne verujem da ću toliko skupe stvari da kupujem. Ali, ono što je tragikomično, na potvrdi da sam student piše da studiram farmaciju. Ajde, pretpostavljam da će to biti okej da odložim vojsku, ali ljudi, ko ovde koga zajebava. Ako već imaju divan sistem, neka barem taj sistem radi. Na RAF-u samo dođem, treba mi potvrda, izvolte-hvala-5 min. Na elektronskom je slična varijanta samo od danas za sutra, ali opet dobiješ ono što ti treba. Eh, Srbijo, gde si sada? Isto, pre neki dan mi stigo mail da treba da platim 4200 funti na ime prve rate školarine(i nisam jedini). Onda ih ja zovem, pa im prosleđujem email da mi je plaćena školarina. Man'te me bre ljuudi!
Prva i najlepša vest ove nedlje je da su me prekjuče dočekale dve kutije ispred vrata sobe, jedna od 20kg, druga 26 :) Kao što se može primetiti, uglavnom je to bila garderoba koja nije mogla da mi stane u ptrljagu kada sam dolazio, uz ponešto od hrane što su mi poslali - u svakom slučaju, izuzetno sam se obradovao tom događaju. Slike govore:
Juče sam bio na bazenu, bazen je sasvim ok. Dopalo mi se i verovatno ću da idem dva-tri puta nedeljno na sat-dva da se isplivam. Opet ovi britanci nenormalni, cura izlazi sa bazena, nije osušila kosu, samo u rep, na temperaturi od 10 stepeni, sa solidnim vetrom izlazi napolje. Prosto se pitam da li nešto nije u redu sa njima ili sa mnom.
Nešto sam se skroz promenio, dok sam ranije bio lenj da radim stvari za sebe, sada sam postao drugačiji, skroz organizovan i ozbiljan. Ne znam da li na to utiču godine ili jednostavno nova situacija, gde se prilagođavam. Ko bi ga znao. Eto, pre neko veče, bila je subota. Izašao sam do perionice da pokupim veš, umesto u grad. Bolela me noga, pa nisam 'teo da forsiram. I sada, gomila studenata tamo-vamo, viču, pevaju, galame, imaju duha, dok sam ja prolazio i gledao na to kao ''vidi ovi ludaci'', a do pre samo nekoliko meseci, ja bih bio za neku akciju - zezanje - definitivno sam drugačiji. Da li je to dobro ili ne, tako jeste.
Danas je bila odbojka, igrali smo protiv Cambridge-a. Zbog već 100 puta pomenute povrede kolena, nisam mogao da igram. Mada, i da sam igrao, pitanje je koliko bih pomogao. Ovi Kembridžani igraju otprilike uporedivo sa ETF-om, sjajna odbrana, tehničar, raznovrsni napad, servis! Tako da je bilo glatko 3:0. Meni krivo što nisam mogao da igram, ali polako, ima vremena. Na kraju partije se slika cela naša ekipa, postrojimo se ispred mreže i jedna cura iz ženske ekipe nas slika, koja je usput bila plavuša. I nešto ne ide, neće da opali aparat. I ja sad da se napravim pametan, kažem: ''Da li možda piše da NIJE ZA PLAVUŠE?'' :D Međutim, na moje iznenađenje, niko se nije nasmejao, već su me pogledali kao debila i pitali ''ko je to rekao to je bilo nasty'' i slično. E, kad bih im pričao koji su to masni vicevi u Srbiji, mislim da bi me izbacili iz tima. U suštini, možda se ona i uvredila sada, ko zna. Ja taj engleski humor ne mogu da razumem, a očigledno ni oni moj!
I na kraju, stigla su mi danas dva pisma. Jedno je od banke, a drugo od univerziteta. Od banke sam konačno dobio kreditnu karticu, a od univerziteta mi je stigla potvrda da sam student koju sam pre nekoliko dana zatražio. I sve je lepo, stiže ti na kućnu adresu, ne brineš ništa, osim - limit na kreditnoj kartici mi je 350 funti, a rekli su mi u banci da će biti 500. Ajde, to ću nekako i prežaliti, ne verujem da ću toliko skupe stvari da kupujem. Ali, ono što je tragikomično, na potvrdi da sam student piše da studiram farmaciju. Ajde, pretpostavljam da će to biti okej da odložim vojsku, ali ljudi, ko ovde koga zajebava. Ako već imaju divan sistem, neka barem taj sistem radi. Na RAF-u samo dođem, treba mi potvrda, izvolte-hvala-5 min. Na elektronskom je slična varijanta samo od danas za sutra, ali opet dobiješ ono što ti treba. Eh, Srbijo, gde si sada? Isto, pre neki dan mi stigo mail da treba da platim 4200 funti na ime prve rate školarine(i nisam jedini). Onda ih ja zovem, pa im prosleđujem email da mi je plaćena školarina. Man'te me bre ljuudi!
22. 10. 2007.
279 razloga zašto je divno živeti i biti student u Engleskoj
- zemlja je izuzetno organizovana, tačno se zna ko je za šta zadužen, nema zajebancije
- Univerziteti su samo jedan primer, recimo u Notingemu ima oko 30 hiljada studenata, treba tu ludu masu organizovati
- opet je sve centralizovano imamo dva ''kampusa'' 20-tak min. jedan od drugog, i autobus koji besplatno prevozi u oba smera na svakih 15 minuta
- prostor oko fakulteta je prelep na oba kampusa, šarolikost prirode - velikog broja biljaka svih vrsta, boja i oblika, uz jezero, patke, labudove - na idealan način spojeni su sa vrlo kreativnom, istovremeno modernom i arhaičnom arhitekturom zgrada fakulteta
- profesori imaju vrlo interesantne metode pristupa kojima drže pažnju na časovima, daju zanimljive zadatke uz pomoć kojih se vrlo brzo napreduje u znanju i shvatanju problema
- ljudi su jako kulturni i pažljivi, ne samo po principu ''ja ga gurnem a on mi se izvinjava'', već i u smislu lične privatnosti, poštovanja tuđih stavova, vere i interesovanja
- visok standard, treba li još nešto o tome?
- ravnopravnost polova, polovina vozača su žene, čak žene voze i autobuse
- sjajan noćni život, koji jeste skup, ali kada je već čovek ovde, zašto ne bi izlazio
- kupovina online, ne treba da se maješ po celom gradu tražeći nešto, oni dođu do tebe, naručiš šta hoćeš i oni donose
- wireless Internet svuda
- pre nekoliko dana, prolazio sam do prodavnice i video polomljeno staklo na autobuskoj stanici. Sutra ujutru, kada sam išao na fakultet, već su bili radnici tu i počistili ostatke stakla. Posle podne, na tom mestu je bilo novo staklo
- u pabu možeš bez nekog povoda da započneš konverzaciju sa bilo kim.
- velika raznolikost nacija, rasa, vera, ima tu crnaca, belaca, plavušana, crnomanjastih španaca, meksikanaca, indijaca (najviše), kineza (i ostalih kosookih), muslimana, hrišćana, pripadnika raznih crkvi, sve na jednom mestu
- ženske su im prilično slobodne, što se može videti po njihovom odevanju, ali i ponašanju u večernjim časovima
- imate hiljadu udruženja na fakultetu, gde se može birati koje god hoćeš. Razni sportski timovi (incl. Ragbi i Američki fudbal kao posebni). Kada se putuje u drugi grad na meč, fakultet organizue prevoz, sve full.
- sportske sale (incl. olimpijski bazen i teretana) u sklopu univerziteta
- biblioteke i pristup svim najbitnijim knjigama i časopisima iz neke oblasti, recimo IEEE i ACM da nabrojim, uz mnoge druge
- živiš u stanu sa homoseksualcem i to ti je sasvim normalno, šta više, očekivano - od nas šest neko mora :)
- voziš se po gradu double-deckerom bez guranja i gužve, skoro uvek imaš mesto za sedenje
- u studentskom smeštaju imaš šporet sa rernom i roštiljem, frižiderom i zamrzivačem, aparatom za gašenje požara i ćebetom takođe protiv požara
- niko ne puši u okolini, čak ni u diskoteci
- nemaš đubreta po ulicama
It's all about the presentation, all about the facts and figures. There are ways to create the truth.
- Univerziteti su samo jedan primer, recimo u Notingemu ima oko 30 hiljada studenata, treba tu ludu masu organizovati
- opet je sve centralizovano imamo dva ''kampusa'' 20-tak min. jedan od drugog, i autobus koji besplatno prevozi u oba smera na svakih 15 minuta
- prostor oko fakulteta je prelep na oba kampusa, šarolikost prirode - velikog broja biljaka svih vrsta, boja i oblika, uz jezero, patke, labudove - na idealan način spojeni su sa vrlo kreativnom, istovremeno modernom i arhaičnom arhitekturom zgrada fakulteta
- profesori imaju vrlo interesantne metode pristupa kojima drže pažnju na časovima, daju zanimljive zadatke uz pomoć kojih se vrlo brzo napreduje u znanju i shvatanju problema
- ljudi su jako kulturni i pažljivi, ne samo po principu ''ja ga gurnem a on mi se izvinjava'', već i u smislu lične privatnosti, poštovanja tuđih stavova, vere i interesovanja
- visok standard, treba li još nešto o tome?
- ravnopravnost polova, polovina vozača su žene, čak žene voze i autobuse
- sjajan noćni život, koji jeste skup, ali kada je već čovek ovde, zašto ne bi izlazio
- kupovina online, ne treba da se maješ po celom gradu tražeći nešto, oni dođu do tebe, naručiš šta hoćeš i oni donose
- wireless Internet svuda
- pre nekoliko dana, prolazio sam do prodavnice i video polomljeno staklo na autobuskoj stanici. Sutra ujutru, kada sam išao na fakultet, već su bili radnici tu i počistili ostatke stakla. Posle podne, na tom mestu je bilo novo staklo
- u pabu možeš bez nekog povoda da započneš konverzaciju sa bilo kim.
- velika raznolikost nacija, rasa, vera, ima tu crnaca, belaca, plavušana, crnomanjastih španaca, meksikanaca, indijaca (najviše), kineza (i ostalih kosookih), muslimana, hrišćana, pripadnika raznih crkvi, sve na jednom mestu
- ženske su im prilično slobodne, što se može videti po njihovom odevanju, ali i ponašanju u večernjim časovima
- imate hiljadu udruženja na fakultetu, gde se može birati koje god hoćeš. Razni sportski timovi (incl. Ragbi i Američki fudbal kao posebni). Kada se putuje u drugi grad na meč, fakultet organizue prevoz, sve full.
- sportske sale (incl. olimpijski bazen i teretana) u sklopu univerziteta
- biblioteke i pristup svim najbitnijim knjigama i časopisima iz neke oblasti, recimo IEEE i ACM da nabrojim, uz mnoge druge
- živiš u stanu sa homoseksualcem i to ti je sasvim normalno, šta više, očekivano - od nas šest neko mora :)
- voziš se po gradu double-deckerom bez guranja i gužve, skoro uvek imaš mesto za sedenje
- u studentskom smeštaju imaš šporet sa rernom i roštiljem, frižiderom i zamrzivačem, aparatom za gašenje požara i ćebetom takođe protiv požara
- niko ne puši u okolini, čak ni u diskoteci
- nemaš đubreta po ulicama
It's all about the presentation, all about the facts and figures. There are ways to create the truth.
18. 10. 2007.
Shitty feelings
Ne mogu da ne započnem sa događajem koji je obeležio prethodnu nedelju, a nije se ni desio u Notingemu. Kada smo čuli da je Toše poginuo, mislim da je sve Srbe u Notingemu potreslo. Iskreno govoreći, nisam bio njegov obožavalac, ali mi se ipak sviđaju neke njegove pesme. Nikako se ne može izuzeti činjenica da je imao samo 26 godina. Malo je reći da je prerano otišao. A da je postavljao standarde to je činjenica, ljudi su ga jednostavno imitirali, posebno u Makedoniji. Vozač i menadžerka su preživeli, ali da li će preživeti mentalno, to je pitanje. Ljudi, kada vozite, ne samo zbog vaše bezbednosti, već i zbog onih koje vozite i onih koji se voze drugim kolima i onih koji tek treba da dođu na svet, razmišljajte, vozi se glavom, ne gasom i volanom. Nije bez razloga pesma ''Ne brže od života''.
Druga stvar koja me je sjebala se desila juče. Toliko sam iščekivao tu utakmicu sa Loughborough, baš sam bio uzbuđen, ono kao pozitivna trema. Utakmicu smo izgubili sa 3:1, ali u stvari najgore je to što sam obnovio povredu kolena po treći put. I to u prvom minutu, prvi skok koji sam napravio, tras, loše sam doskočio i kvrc. Isn't it ironic, don't you think... Još me boli koleno, stavljam led, imam mali otok. Nije strašno kao što je nekad bilo, ali nema odbojke za mene neko vreme. Malo ću da mirujem pa ću ozbiljnije da radim vežbe, verovatno na plivanje kad mi budu stigle kupače gače, i možda krenem i u teretanu. Hoću sada ozbiljno da ga oporavim pa tek onda da đipam. Osim toga, proglašem sam ''zvanično'' za ''Cock of the Match'' a šta mu to znači, pa to mu znači otprilike suprotno od Man of the Match.
U suštini, kao što je obično i svemirska ravnoteža, ne može sve samo loše, imam i nešto lepo. Uzeo sam novi mobilni uz T-mobile ugovor, Nokia N73 - j... k... ima 3.2 megapiksela, svasta od softvera, stvarno je fantastiche. Placam 20 funti mesecno narednih 12 meseci i dobijam uz to i 150 min, odnosno 300 poruka, kao neka fleksi varijanta. Pretpostavljam da neću pričati više od 5 minuta dnevno, tj. slati preko 10 poruka - mislim da nema šansone. Zapravo, možda je ovaj tel i kriv što sam sjebo koleno, ko zna.
Danas mi se desio zanimljiv događaj. Imao sam ceo dan trening za biblioteku, kako tražiti po biblioteci, preko neta, sve moguće sisteme, a ima ih puno - recimo, ako neka knjiga ili naučni rad nisu u našoj biblioteci, može da se iznajmi iz druge biblioteke negde u Britaniji, baš ekstra sistem. Anyway, dođem ja u biblioteku (mislio sam da je to George Green), nađem tu training učionicu, tu predavač me pita da li sam došao na trening, ja kažem jesam i uđem unutra. Kad vidim, tamo sve žene od 40+ godina, da ne kažem matore :=) Čudno mi, to treba da bude lekcija za studente, malo se meškoljim, pa sednem za sto, dođe spisak da se potpišem, ja kažem da me nema na spisku, predavač kaže da se dopišem na kraju. Ok, dopišem se ja. Onda svi dobijemo papire o predavanju, ja sam malo po internetu mrčkao i onda provalim da taj kurs uopšte nije za mene - to je nešto vezano za program na univerzitetu :) Pitam ovog lika, on mi kaže da to nije ta biblioteka - imamo više biblioteka na univerzitetu i ništa. Samo sam se pokupio i otišao tamo gde treba :) i smejao. Zakasnio sam ovamo pola sata, ali dobro, barem sam naučio kako se koja biblioteka zove!
Odo da spavam, ovo mi je prvi off-weekend post, treba da se sutra ide na posao, da se spremaju algoritmi. Do sledeće epizode,
Budite mi dobri i živite ovaj život! We just never know.
Druga stvar koja me je sjebala se desila juče. Toliko sam iščekivao tu utakmicu sa Loughborough, baš sam bio uzbuđen, ono kao pozitivna trema. Utakmicu smo izgubili sa 3:1, ali u stvari najgore je to što sam obnovio povredu kolena po treći put. I to u prvom minutu, prvi skok koji sam napravio, tras, loše sam doskočio i kvrc. Isn't it ironic, don't you think... Još me boli koleno, stavljam led, imam mali otok. Nije strašno kao što je nekad bilo, ali nema odbojke za mene neko vreme. Malo ću da mirujem pa ću ozbiljnije da radim vežbe, verovatno na plivanje kad mi budu stigle kupače gače, i možda krenem i u teretanu. Hoću sada ozbiljno da ga oporavim pa tek onda da đipam. Osim toga, proglašem sam ''zvanično'' za ''Cock of the Match'' a šta mu to znači, pa to mu znači otprilike suprotno od Man of the Match.
U suštini, kao što je obično i svemirska ravnoteža, ne može sve samo loše, imam i nešto lepo. Uzeo sam novi mobilni uz T-mobile ugovor, Nokia N73 - j... k... ima 3.2 megapiksela, svasta od softvera, stvarno je fantastiche. Placam 20 funti mesecno narednih 12 meseci i dobijam uz to i 150 min, odnosno 300 poruka, kao neka fleksi varijanta. Pretpostavljam da neću pričati više od 5 minuta dnevno, tj. slati preko 10 poruka - mislim da nema šansone. Zapravo, možda je ovaj tel i kriv što sam sjebo koleno, ko zna.
Danas mi se desio zanimljiv događaj. Imao sam ceo dan trening za biblioteku, kako tražiti po biblioteci, preko neta, sve moguće sisteme, a ima ih puno - recimo, ako neka knjiga ili naučni rad nisu u našoj biblioteci, može da se iznajmi iz druge biblioteke negde u Britaniji, baš ekstra sistem. Anyway, dođem ja u biblioteku (mislio sam da je to George Green), nađem tu training učionicu, tu predavač me pita da li sam došao na trening, ja kažem jesam i uđem unutra. Kad vidim, tamo sve žene od 40+ godina, da ne kažem matore :=) Čudno mi, to treba da bude lekcija za studente, malo se meškoljim, pa sednem za sto, dođe spisak da se potpišem, ja kažem da me nema na spisku, predavač kaže da se dopišem na kraju. Ok, dopišem se ja. Onda svi dobijemo papire o predavanju, ja sam malo po internetu mrčkao i onda provalim da taj kurs uopšte nije za mene - to je nešto vezano za program na univerzitetu :) Pitam ovog lika, on mi kaže da to nije ta biblioteka - imamo više biblioteka na univerzitetu i ništa. Samo sam se pokupio i otišao tamo gde treba :) i smejao. Zakasnio sam ovamo pola sata, ali dobro, barem sam naučio kako se koja biblioteka zove!
Odo da spavam, ovo mi je prvi off-weekend post, treba da se sutra ide na posao, da se spremaju algoritmi. Do sledeće epizode,
Budite mi dobri i živite ovaj život! We just never know.
11. 10. 2007.
Šašavi su ovi Britanci
Prvo da kažem nešto off-topic za ovu temu. Uspeo sam da uđem u prvi tim Notingemskog Univerziteta u odbojci i igramo univerzitetsku ligu britanije (BUSA). Prvi meč nam je već u sredu protiv Loghborough za koji je već Eurosport preuzeo prava prenosa.
Takođe, treba da dam link ka sličicama sa rođendana o kome sam pričao prethodne nedelje:
Već se dugo spremam da pišem na ovu temu. Nije zato što sad mrzim Britance zbog bombardovnja ili kakvih već stvari, već su stvarno malo šuntavi. Trudiću se da u narednim pasusima izložim svoju tezu i potkrepim je istinskim dokazima. Ima puno, pa ko preživi do dole, svaka čast!
To što idu pogrešnom stranom ulice i imaju glupave utičnice neću mnogo da objašnjavam. Ali čoveče, šta će im ove dve slavine, nije mi jasno! Imam slavinu za toplu i slavinu za hladnu vodu i ne mogu da perem ruke mlakom vodom. Sva je neka čunda sreća (i ja sam jedini) da u kuhinji imamo normalnu slavinu i da sudovi mogu da se peru mlakom vodom, inače ne znam šta bih. Evo, samo vidite sliku.jpg)
Evo i druga slika, i ne samo što ih ima dve, već su toliko blizu ivice lavaboa da je teško prati ruke da ne diraš lavabo. Izvežbao sam se u međuvremenu, ali opet, bez veze.
.jpg)
Evo i rešenja o kome Miša piše u komentarima!
Ovo smo i mi sada uradili vodjeni brilijantnom idejom i zaista radi!! Sada Maja moze da pere sudove bez problema, jedino sto ce stanarke da je smaraju, al dobro...
Sledeća stvar, videti tuš. Jeste da je bojler protočan, ali ima tako komplikovan princip pranja. Ako se malo bolje pogleda, može da se vidi da ima ovaj krug kojim se podešava iz plavog u crveno, a da ispod toga ima mali pokazivač koji podešava cold - medium - high - stop (pošto su slike sa telefona, malo je zamućeno). Trebalo mi je 2 nedelje da provalim da oba ta sistema menjaju od hladnog ka toplom, a da ovaj krug koji se okreće, istovremeno menja i jačinu mlaza vode. Ladnija voda znači jači mlaz, a toplija manji. Znači, opet komplikacije bez razloga. Daj mi brate jednu ručku da podesim temperaturu, a drugu mlaz (ili kao kod nas gore-dole jačina, levo-desno temperatura, ili jedno za toplo, drugo za hladno). Ovako, sve kombinacije iz Dekartovog proizvoda temperatura X jačina ne mogu da se postignu. :)
.jpg)
Dalje, kod mene na faksu, imamo kancelarije, u kojima su studenti, profesori, i ostala istraživačka bagra. Najveća fora je što ključ od jedne kancelarije otvara sve ostale kancelarije. Koja je to fora, nije mi jasno!?!?! Znači, kad sam dobio ključ, žena mi je dala proizvoljan ključ iz kese pune istih ključeva, a posle sam to i proverio sa kolegama. Ispada, ništa ne smeš da ostaviš u kancelariji, može svako da uđe i da napravi svašta.
Još jedna stvar na tu temu je pošta. Ovde, u mom studentskom smeštaju ima nekoliko zgrada, u kojima žive studenti. Za svih tih nekoliko zgrada postoji jedna recepcija, to mu dođe jedna kuućica. U toj kućici ima jedna veća polica (oni zovu pigeon hall) u koju stižu pisma. Za svaku zgradu ima po jedna polica u koju stave sva pisma. Znači, ja kad očekujem neko pismo, ne dobijam ga u sandučetu, odem u taj pigeon hall, i gledam među 50 pisama da nije slučajno moje i ko zna, možda neko i uzme nešto što mi stigne. Tu su mi bila i neka vrlo bitna pisma iz banke, da ih je neko uzeo, mogao bi da koristi moj račun!!! Ne razumem toliku opuštenost oko tako bitnih stvari kao što je pošta. Moram da verujem u ljude... Zato svako jutro idem tamo i preturam po pisminma :(
Na redu su došli šta - autobusi. Kada uporediš sa Srbijom, možda i imaju neke lepe navike što se toga tiče. Npr, makar bilo i njih 100, svi se postroje u red i čekaju :) koliko god to smešno zvučalo. Ko ne uspe da uđe u ovaj bus, jebi ga. Čega sledeći. Nema veze, kiša - sunce, šta god. Ali šta je sada zanimljivo, imaju gomilu stanica koje su okrenute naopako, umesto da gledaju na ulicu, stanice su okrenute ka trtoaru. Dalje, ako stojiš na stanici, i hoćeš da autobus stane, e zajebao si se dobro! Moraš da mahneš vozaču i to ozbiljno da mahneš, da bi mogao da te vidi i da stane. Ako ne, samo će da prozuji pored, to su iskusili pored mene i Maja i Jelena i Ceca i veroavtno i ostali. Ali, bitno je da u autobusima radi Windows XP, ne verujete. E, vidite sliku
.jpg)
Za šta im to služi, pojma nemam.
Pravila pravila pravila - čim sam stigao na aerodorom, odmah su krenuli da me smaraju sa pravilima. Kad ulaziš u voz, moraš da stojiš iza bele crte (koja je 3 metra od voza) da ovi što izlaze imaju mesta da izađu. Onda, smo mi krenuli da uđemo, ali prc! Čekajte, mora voz da se proveri da nema neka bomba i tako nešto. E, kad oni kažu da može da se uđe, onda može. Idemo mi busom do Notingema, ova žena sa univerziteta što nas organizuje, nas tera da se vežemo. To je zakon tamo. Ne mogu da verujem, i svi smo se vezali, jedino ona nije. Kao neki debili.
Onda, mnogo vole da se prave pametni. Pitamo ih Maja i ja kako da stignemo do IKEA robne kuće. I sad, umesto da nam kaže čovek koji bus da hvatamo ili da ne zna, krene da objašnjava kako je to mnogo daleko i nema smisla da idemo tamo. Odemo mi na Internet i vidimo tamo put, i uopšte nije bilo strašno. Tako, idemo do centra grada i krenuli mi peške i pitamo nekog gde je centar grada, oni se odmah iščuđuju kao nemoj peške i tako to, ubeđuju nas, a za 25 min smo stigli.
Uopšte nisu ljubazni i gostoprimljivi, samo su poslovno kulturni i emancipovani. U suštini, boli ih dupe za tebe, ako ti nešto hitno treba i u problemu si, sve što će da ti kažu je izvini, ali ne možemo sad da ti pomognemo. Npr, kad smo trebali da se useljavamo u stanove, par dana pre nego što smo uzeli ključeve, lik nam je proverio na računaru da smo uplatili depozit, sve je bilo u redu, rekao je samo da dođemo u subotu i uzmemo ključeve. Kad smo došli u subotu, na tom spisku gde smo bili stoji da depozit nismo platili. I nađemo mi pitamo tog lika, pa kako to sad, zar se ne seća da smo bili i da je bilo sve ok, on kaže da se seća, ali da ništa ne može da pomogne, moramo da čekamo jedan ogroman red. I opet neizvesnost, cimanje i kad smo stigli na red, morali smo da im pokažemo priznanice iz banke (koje su relativno smešne, nije ni zagledala) i ukapirali su da smo platili depozit. Moju nije ni videla, već na poverenje, pošto je Maja pokazala. A ispred kuće stoje nam torbe, pošto je u toj kući recepcija i ne možemo sa torbama da uđemo jer je ogroman red, uske stepenice i hodnici, 25 i više minuta stoje torbe napolju, a mi unutra. Pogleđujemo ih kroz prozor, kad mogu da se vide, ali opet je to sranje.
Pre neki dan, šaljem FedEx-om poštu za USA. Prvo što sam se iznervirao jer je odavde duplo skuplje, a mnogo lakše da se pošalje, ali to na stranu. Dođe lik na faks da preuzme pošiljku, jedna mrcina, ogroman je. Mrzi ga da se pomeri - i to je kurir fedexa. Naši kuriri ti upišu i popune celu priznanicu, ali ne, ovaj je meni dao papir i olovku i ja sam sve popunjavao, i to neke skroz gluposti, kao što je težina pošiljke, vrsta i takve stvari, koje mene ne zanimaju u njihovoj proceduri. I ne prima keš. Ja mu dam moju karticu iz Srbije, on upiše podatke, da mi priznanicu i ode. Posle čuku vremena, oni mene zovu i kažu, kao kartica neće da ti prođe. Onda mi taj lik što me zvao izdiktira broj kartice i to je stvarno moja kartica. On ponovo pokuša, ali ono ne prolazi. Ja šta da radim, dan pre toga sam dobio njihov račun i njihove kartice. Pitam ga da uplatim na taj račun keš i da ga onda pozovem. On mi da broj i kaže mi da radi do 4:30. Ja se iscimam, odem do jedne banke na mom kampusu, ali šipak, ona radi do 3:30, eeej. Onda odem do drugog kampusa, uplatim i u 4:10 ga zovem. Ne javlja se. Samo njegova automatska sekretarica. Ne da sam se iznervirao! Onda zovem njihovu servis i ispričam šta je problem, i oni mi kažu da nema problema sa mojom karticom, sve je u redu. I ja se onda pitam ko je koga tu zajebavao sve vreme. Još sam sve pozive zvao sa srpskog broja.
Da vidite samo paćenici kako se oblače. Znači, ovde bude 13-14 stepeni i bitno je da ne pada kiša, njihove cure sve nose sandale, bose noge i mini suknje. Ja jakna+džemper. Valjda oće da izgledaju dobro, pa ako su im gole noge, misle da će biti lepše. Al nisu samo cure, i momci isto. Pre neki dan, sedim ja u menzi, ručam, i vidim neki dečko ulazi. Isto tako sandale+šorc. Ali, on se tako spičkao, sav se stiso, baš se smrzava. Meni je bilo mnogo smešno, ali sam se uzdržao da se ne smejem na glas. A slike koje su u nekim od prethodnih albuma, a na kojima se vidi ovo o čemu pričam: slika 1 slika 2 slika 3
Ono što je vrh, to je kako peru sudove. Znači, mi, obični napaćeni narodi nižeg kulturnog i svakog drugog nivoa, nasapunjamo tanjir (ili bilo koji drugi sud) i posle isperemo. Oni ne! Oni nasapunjaju, pa krpom skupe. Ali ta krpa će možda prvi i drugi tanjir da apsorbuje deterdžent, a posle je i ona u deterdžentu, pa ne može sigurno lepo da skupi kao što se opere. Što je najcrnje, često vidim pored sudopere ‚‚oprane'' viljuške noževe sa mehurićima na sebi. Kada ih čovek lepo pita zašto ne operu prvo, oni kažu da tako rade ceo život i da im ništa ne fali, pardon - hvali :) A možda je taj njihov razvoj kulturni i tehnološki i civilizacijski u opštem smislu i proizvod toga što oni svi imaju određen procenat deterdženta u krvi. Nisam siguran...
I tako, sigurno sam vas sve koji ste uspeli da stignete do ovde smorio maksimalno. Ima toga za još dve strane, ali nisam ja Sekspir, nemam ja gomila miliona dolara da pišem...
Takođe, Andrea je želela da iskaže svoje mišljenje i ubaci svoja iskustva i zapažanja, pa ako može, ovom bih je prilikom zamolio da mi pošalje na email i ja ću ubaciti u gblo.
Koliko se žalim, ispašće da ovde doživljavam kulturološku torturu. Nije baš toliko strašno, ponekad se iznerviram, ali sam u principu zadovoljan faksom, zbog kog sam i došao, tako da ću preživeti. Eto, igram i tu odbojku, družim se sa zanimljivim ljudima (za šta na žalost nemam mnogo vremena) i preživeću. Prvih nedelju-dve sam se prilično nervirao, ali sada mi je ok. Sa druge strane, ima i ljudi kojima je ovo mesto vrh, san i kojima odgovara ovakva sredina-okruženje-ljudi-vreme. Ja kažem da mi se ne dopada, ok mi je da budem godinu dana tu, da vidim sva čuda i čudesa, ali posle toga - NE!
Takođe, treba da dam link ka sličicama sa rođendana o kome sam pričao prethodne nedelje:
Već se dugo spremam da pišem na ovu temu. Nije zato što sad mrzim Britance zbog bombardovnja ili kakvih već stvari, već su stvarno malo šuntavi. Trudiću se da u narednim pasusima izložim svoju tezu i potkrepim je istinskim dokazima. Ima puno, pa ko preživi do dole, svaka čast!
To što idu pogrešnom stranom ulice i imaju glupave utičnice neću mnogo da objašnjavam. Ali čoveče, šta će im ove dve slavine, nije mi jasno! Imam slavinu za toplu i slavinu za hladnu vodu i ne mogu da perem ruke mlakom vodom. Sva je neka čunda sreća (i ja sam jedini) da u kuhinji imamo normalnu slavinu i da sudovi mogu da se peru mlakom vodom, inače ne znam šta bih. Evo, samo vidite sliku
.jpg)
Evo i druga slika, i ne samo što ih ima dve, već su toliko blizu ivice lavaboa da je teško prati ruke da ne diraš lavabo. Izvežbao sam se u međuvremenu, ali opet, bez veze.
.jpg)
Evo i rešenja o kome Miša piše u komentarima!
Ovo smo i mi sada uradili vodjeni brilijantnom idejom i zaista radi!! Sada Maja moze da pere sudove bez problema, jedino sto ce stanarke da je smaraju, al dobro...
Sledeća stvar, videti tuš. Jeste da je bojler protočan, ali ima tako komplikovan princip pranja. Ako se malo bolje pogleda, može da se vidi da ima ovaj krug kojim se podešava iz plavog u crveno, a da ispod toga ima mali pokazivač koji podešava cold - medium - high - stop (pošto su slike sa telefona, malo je zamućeno). Trebalo mi je 2 nedelje da provalim da oba ta sistema menjaju od hladnog ka toplom, a da ovaj krug koji se okreće, istovremeno menja i jačinu mlaza vode. Ladnija voda znači jači mlaz, a toplija manji. Znači, opet komplikacije bez razloga. Daj mi brate jednu ručku da podesim temperaturu, a drugu mlaz (ili kao kod nas gore-dole jačina, levo-desno temperatura, ili jedno za toplo, drugo za hladno). Ovako, sve kombinacije iz Dekartovog proizvoda temperatura X jačina ne mogu da se postignu. :)
.jpg)
Dalje, kod mene na faksu, imamo kancelarije, u kojima su studenti, profesori, i ostala istraživačka bagra. Najveća fora je što ključ od jedne kancelarije otvara sve ostale kancelarije. Koja je to fora, nije mi jasno!?!?! Znači, kad sam dobio ključ, žena mi je dala proizvoljan ključ iz kese pune istih ključeva, a posle sam to i proverio sa kolegama. Ispada, ništa ne smeš da ostaviš u kancelariji, može svako da uđe i da napravi svašta.
Još jedna stvar na tu temu je pošta. Ovde, u mom studentskom smeštaju ima nekoliko zgrada, u kojima žive studenti. Za svih tih nekoliko zgrada postoji jedna recepcija, to mu dođe jedna kuućica. U toj kućici ima jedna veća polica (oni zovu pigeon hall) u koju stižu pisma. Za svaku zgradu ima po jedna polica u koju stave sva pisma. Znači, ja kad očekujem neko pismo, ne dobijam ga u sandučetu, odem u taj pigeon hall, i gledam među 50 pisama da nije slučajno moje i ko zna, možda neko i uzme nešto što mi stigne. Tu su mi bila i neka vrlo bitna pisma iz banke, da ih je neko uzeo, mogao bi da koristi moj račun!!! Ne razumem toliku opuštenost oko tako bitnih stvari kao što je pošta. Moram da verujem u ljude... Zato svako jutro idem tamo i preturam po pisminma :(
Na redu su došli šta - autobusi. Kada uporediš sa Srbijom, možda i imaju neke lepe navike što se toga tiče. Npr, makar bilo i njih 100, svi se postroje u red i čekaju :) koliko god to smešno zvučalo. Ko ne uspe da uđe u ovaj bus, jebi ga. Čega sledeći. Nema veze, kiša - sunce, šta god. Ali šta je sada zanimljivo, imaju gomilu stanica koje su okrenute naopako, umesto da gledaju na ulicu, stanice su okrenute ka trtoaru. Dalje, ako stojiš na stanici, i hoćeš da autobus stane, e zajebao si se dobro! Moraš da mahneš vozaču i to ozbiljno da mahneš, da bi mogao da te vidi i da stane. Ako ne, samo će da prozuji pored, to su iskusili pored mene i Maja i Jelena i Ceca i veroavtno i ostali. Ali, bitno je da u autobusima radi Windows XP, ne verujete. E, vidite sliku
.jpg)
Za šta im to služi, pojma nemam.
Pravila pravila pravila - čim sam stigao na aerodorom, odmah su krenuli da me smaraju sa pravilima. Kad ulaziš u voz, moraš da stojiš iza bele crte (koja je 3 metra od voza) da ovi što izlaze imaju mesta da izađu. Onda, smo mi krenuli da uđemo, ali prc! Čekajte, mora voz da se proveri da nema neka bomba i tako nešto. E, kad oni kažu da može da se uđe, onda može. Idemo mi busom do Notingema, ova žena sa univerziteta što nas organizuje, nas tera da se vežemo. To je zakon tamo. Ne mogu da verujem, i svi smo se vezali, jedino ona nije. Kao neki debili.
Onda, mnogo vole da se prave pametni. Pitamo ih Maja i ja kako da stignemo do IKEA robne kuće. I sad, umesto da nam kaže čovek koji bus da hvatamo ili da ne zna, krene da objašnjava kako je to mnogo daleko i nema smisla da idemo tamo. Odemo mi na Internet i vidimo tamo put, i uopšte nije bilo strašno. Tako, idemo do centra grada i krenuli mi peške i pitamo nekog gde je centar grada, oni se odmah iščuđuju kao nemoj peške i tako to, ubeđuju nas, a za 25 min smo stigli.
Uopšte nisu ljubazni i gostoprimljivi, samo su poslovno kulturni i emancipovani. U suštini, boli ih dupe za tebe, ako ti nešto hitno treba i u problemu si, sve što će da ti kažu je izvini, ali ne možemo sad da ti pomognemo. Npr, kad smo trebali da se useljavamo u stanove, par dana pre nego što smo uzeli ključeve, lik nam je proverio na računaru da smo uplatili depozit, sve je bilo u redu, rekao je samo da dođemo u subotu i uzmemo ključeve. Kad smo došli u subotu, na tom spisku gde smo bili stoji da depozit nismo platili. I nađemo mi pitamo tog lika, pa kako to sad, zar se ne seća da smo bili i da je bilo sve ok, on kaže da se seća, ali da ništa ne može da pomogne, moramo da čekamo jedan ogroman red. I opet neizvesnost, cimanje i kad smo stigli na red, morali smo da im pokažemo priznanice iz banke (koje su relativno smešne, nije ni zagledala) i ukapirali su da smo platili depozit. Moju nije ni videla, već na poverenje, pošto je Maja pokazala. A ispred kuće stoje nam torbe, pošto je u toj kući recepcija i ne možemo sa torbama da uđemo jer je ogroman red, uske stepenice i hodnici, 25 i više minuta stoje torbe napolju, a mi unutra. Pogleđujemo ih kroz prozor, kad mogu da se vide, ali opet je to sranje.
Pre neki dan, šaljem FedEx-om poštu za USA. Prvo što sam se iznervirao jer je odavde duplo skuplje, a mnogo lakše da se pošalje, ali to na stranu. Dođe lik na faks da preuzme pošiljku, jedna mrcina, ogroman je. Mrzi ga da se pomeri - i to je kurir fedexa. Naši kuriri ti upišu i popune celu priznanicu, ali ne, ovaj je meni dao papir i olovku i ja sam sve popunjavao, i to neke skroz gluposti, kao što je težina pošiljke, vrsta i takve stvari, koje mene ne zanimaju u njihovoj proceduri. I ne prima keš. Ja mu dam moju karticu iz Srbije, on upiše podatke, da mi priznanicu i ode. Posle čuku vremena, oni mene zovu i kažu, kao kartica neće da ti prođe. Onda mi taj lik što me zvao izdiktira broj kartice i to je stvarno moja kartica. On ponovo pokuša, ali ono ne prolazi. Ja šta da radim, dan pre toga sam dobio njihov račun i njihove kartice. Pitam ga da uplatim na taj račun keš i da ga onda pozovem. On mi da broj i kaže mi da radi do 4:30. Ja se iscimam, odem do jedne banke na mom kampusu, ali šipak, ona radi do 3:30, eeej. Onda odem do drugog kampusa, uplatim i u 4:10 ga zovem. Ne javlja se. Samo njegova automatska sekretarica. Ne da sam se iznervirao! Onda zovem njihovu servis i ispričam šta je problem, i oni mi kažu da nema problema sa mojom karticom, sve je u redu. I ja se onda pitam ko je koga tu zajebavao sve vreme. Još sam sve pozive zvao sa srpskog broja.
Da vidite samo paćenici kako se oblače. Znači, ovde bude 13-14 stepeni i bitno je da ne pada kiša, njihove cure sve nose sandale, bose noge i mini suknje. Ja jakna+džemper. Valjda oće da izgledaju dobro, pa ako su im gole noge, misle da će biti lepše. Al nisu samo cure, i momci isto. Pre neki dan, sedim ja u menzi, ručam, i vidim neki dečko ulazi. Isto tako sandale+šorc. Ali, on se tako spičkao, sav se stiso, baš se smrzava. Meni je bilo mnogo smešno, ali sam se uzdržao da se ne smejem na glas. A slike koje su u nekim od prethodnih albuma, a na kojima se vidi ovo o čemu pričam: slika 1 slika 2 slika 3
Ono što je vrh, to je kako peru sudove. Znači, mi, obični napaćeni narodi nižeg kulturnog i svakog drugog nivoa, nasapunjamo tanjir (ili bilo koji drugi sud) i posle isperemo. Oni ne! Oni nasapunjaju, pa krpom skupe. Ali ta krpa će možda prvi i drugi tanjir da apsorbuje deterdžent, a posle je i ona u deterdžentu, pa ne može sigurno lepo da skupi kao što se opere. Što je najcrnje, često vidim pored sudopere ‚‚oprane'' viljuške noževe sa mehurićima na sebi. Kada ih čovek lepo pita zašto ne operu prvo, oni kažu da tako rade ceo život i da im ništa ne fali, pardon - hvali :) A možda je taj njihov razvoj kulturni i tehnološki i civilizacijski u opštem smislu i proizvod toga što oni svi imaju određen procenat deterdženta u krvi. Nisam siguran...
I tako, sigurno sam vas sve koji ste uspeli da stignete do ovde smorio maksimalno. Ima toga za još dve strane, ali nisam ja Sekspir, nemam ja gomila miliona dolara da pišem...
Takođe, Andrea je želela da iskaže svoje mišljenje i ubaci svoja iskustva i zapažanja, pa ako može, ovom bih je prilikom zamolio da mi pošalje na email i ja ću ubaciti u gblo.
Koliko se žalim, ispašće da ovde doživljavam kulturološku torturu. Nije baš toliko strašno, ponekad se iznerviram, ali sam u principu zadovoljan faksom, zbog kog sam i došao, tako da ću preživeti. Eto, igram i tu odbojku, družim se sa zanimljivim ljudima (za šta na žalost nemam mnogo vremena) i preživeću. Prvih nedelju-dve sam se prilično nervirao, ali sada mi je ok. Sa druge strane, ima i ljudi kojima je ovo mesto vrh, san i kojima odgovara ovakva sredina-okruženje-ljudi-vreme. Ja kažem da mi se ne dopada, ok mi je da budem godinu dana tu, da vidim sva čuda i čudesa, ali posle toga - NE!
6. 10. 2007.
Prva ozbiljna nedelja
Ovaj put, planirao sam za sledece javljanje da pisem o ovoj zemlji, Britancima, nacinu zivota i njihovim, iz moje perspektive, smesnim navikama. Medjutim, brojne obaveze prethodne nedelje sprecile su me u tome da pisem nesto u toku nedelje, pa sam dosao do vikenda i krenuo da kuckam. S obzirom da se svasta nesto zanimljivo izdogadjalo, pisacu o tim dogadjajima a ne o Britancima. Ima vremena za njih. Prebacujem se na latiničnu srpsku tastaturu.
Daklem, od čega najpre da krenem. U ponedeljak sam sreo profesorku, koja će mi biti mentor. Zove se Sanja Petrović, iz Beograda je, i mislim da je ovde jako cenjena na fakultetu. Departman u kome sam se zove ASAP skraćeno a znači Automated Scheduling, Optimisation and Planning. Oni su izgleda, umesto da ga nazovu ASOP nazvali ASAP jer je verovatno zvučnije ovako. Rade bre na projektima, koji vrede više miliona funti sve ukupno (kao što je i na jednoj od onih slika na mom albumu). Sad, ja bi tamo trebalo da provodim oko 8 sati dnevno. Imam i kancelariju koja se zove office, kompjuter, sto, police, sve full :) što bi rekli ovi moji ovde. Pored mene tu su sada još četvorica, ali ima mesta za još jednog. Dvojica su iz Brazila, jedan iz Kolumbije i jedan Indijac. Trebalo mi je vremena da im popamtim imena ali ok :) Najteži je ovaj Indijac, zove se Nišvantan, ili Nivšantan, ili tako nekako. Upoznajem mnoge ljude za ovo kratko vreme i nikome ne znam ime :) a oni mene oslovljavaju sa Nikola, što me često baš začudi i obraduje.
Tema na kojoj ću se baviti ovde jeste ''Raspoređivanje medicinskih sestara'', tj. primena optimizacije metodom kolonija pčela na gore pomenuti problem. Deluje very interesting. Sada čitam radove, što na temu problema, što na dosadašnje primene algoritma, pa ću da krenem da radim implementaciju. Ono što se postavlja kao glavno pitanje ovde je to da li ću se u praksi sresti sa tim sestrama oko tog raspoređivanja da vidimo kako to funkcioniše na delu. Sestro, sestro, znam tvoju boljku ... :)
Prošle nedelje smo išli u Nottingham Castle nas petoro. Slike se mogu naći na sledećoj adresi.
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Nottingham%20castle/?start=all
Imam pametnog druga Mixu koji je preporučio gledanje view as slideshow, i meni se jako dopalo, sve slike su uvećane sve vreme. Kao što se da zapaziti, bašta zamka je predivna, sa mnogo cveća i drveća, šarenilom. Zamak je skoro 900 godina star. Ima i neki muzej unutra, za koji se u najmanju ruku može reći da je smešan. Ima kao nekih antikviteta i nešto iz istorije, ali to je 5% zamka. Ostalo su neke makete, sve u suštini veštačko, ima par soba za decu da se igraju (u muzeju!?!?!?!), ima još gomila nekih gluposti neprimerenih za takav muzej, ali to je neka glupava fora, ne razumem te britance. // ovo može da posluži kao uvod za sledeći post :)
Onda, čim sam došao, prijavio sam se za njihovu odbojkašku sekciju. Imaju na fakultetu hiljade različitih udruženja, neka su smešna i besmislena (npr. udruženje vampira ili gusara), ali imaju udruženja za sve moguće sportove, sve lepe stvari - ples, joga, navijanje, mir u svetu, zelenilo i gomilu drugih. Šta mislite gde se prijavio moj sustanar, pa u modnu sekciju, naravno! Ja se kažem prijavio za odbojku i za Go!, ali mi se go poklapa sa odbojkom, pa neću moći da idem. Imam dva-tri puta nedeljno treninge i prošao sam u uži izbor za prvi tim, tako da ću verovatno da igram na utakmicama sa drugim univerzitetima. Ima ovde kao neka BUSA liga gde se igra Notingem protiv Oksforda, Kembridža i drugih univerziteta, igra se i kod kuće i u gostima i to bi mi bilo ekstra zanimacija. Plus, ovi treninzi su ekstra naporni, tako da ću i da podignem nivo svoje forme, zdraviji život i takve stvari. Ekstra je to što ću da igram za tim koji predstavlja 30-tak hiljada studenata, mada sa druge strane i nije toliko teško pošto ovde nije mnogo popularna. Uglavnom su u timu strani studenti, Nemci, Francuzi, Poljaci ... Pitanje je da li ću igrati primača, libera ili možda čak korektora, tehničara verovatno neću, jer ima jedan bolji. Treba koleno da ojačam i popravim tako malo odraz i biće fantastiše.
Dalje, od zanimljivosti, u sredu je bila proslava rođendana dve devojke iz opasne grupe, Sanja i Nataša su imale rođendane u sredu, odnosno petak, pa su rešile zajedno da proslave. U fancy kući smo se okupili, došlo je još puno gostiju osim nas Srba bili su i Grci, Mehikanci, Kiprani, Francuz, Japanka i ovi ljudi iz Vojvodine. Bio je super provod, zajebancija, slike još nisam postavio, ali hoću uskoro. I slike su skroz luuude, one pričaju same po sebi dovoljno. Da ne zaboravim, Marijana je izričito insistirala da stavim u Blog to da se ona često obuzima, šta god to značilo. U stvari, ona misli da je opsedaju zli dusi iz kuće.
Sinoć smo pravili žurku kod mene da proslavimo činjenicu što nam je Vlada Republike Srbije konačno uplatila stipendiju. Probili su rok koji su imali za uplatu prema datom ugovoru, i mi smo već krenuli da se brinemo za našu situaciju. Svima je bila frka oko uplate prve rate za stanarinu ovde, pošto su ugovori već bili potpisani. Tako smo našli, tačnije Maja je našla ljude iz B92, koji su nas u telefonskom intervjuu pitali o našoj situaciji, u nadi da apelujemo na našu Vladu da nam što pre uplati. Čak su nas i objavili na sajtu (malo se skroluje dole, stavili su je kao podvest),mada nisu u dnevniku kao što su rekli da hoće. Na svu sreću, novac je stigao, tako da nam je svima lakše sada. Ja sam uplatio prvu ratu (inače 1500 funti) Imali smoi povoda da se okupimo i zalijemo taj novac što smo dobili. Malo viski, malo pivo, kod mene u kuhinji/trpezariji, bilo je fino - nadam se.
Na faksu je ok, mada mi se ne sviđa kantina sa hranom, imaju samo dva-tri izbora i uvek je skoro sve isto sranje. Ima kao neka piletina u wrap-u i neka pasta. Dobro je da ima dosta različitih salata, ali opet. Ne samo da mi se ne sviđa hrana, nego nije ni kvalitetna dovoljno, a skuplja je. Tako da sam se odlučio da odlazim kući na ručak. Ukupno mi treba oko nekih sat vremena da odem do kuće, skuham nešto brzo i vratim se back. To ću da radim većinu puta, a ponekad mogu i tamo da ručkam.
Daklem, od čega najpre da krenem. U ponedeljak sam sreo profesorku, koja će mi biti mentor. Zove se Sanja Petrović, iz Beograda je, i mislim da je ovde jako cenjena na fakultetu. Departman u kome sam se zove ASAP skraćeno a znači Automated Scheduling, Optimisation and Planning. Oni su izgleda, umesto da ga nazovu ASOP nazvali ASAP jer je verovatno zvučnije ovako. Rade bre na projektima, koji vrede više miliona funti sve ukupno (kao što je i na jednoj od onih slika na mom albumu). Sad, ja bi tamo trebalo da provodim oko 8 sati dnevno. Imam i kancelariju koja se zove office, kompjuter, sto, police, sve full :) što bi rekli ovi moji ovde. Pored mene tu su sada još četvorica, ali ima mesta za još jednog. Dvojica su iz Brazila, jedan iz Kolumbije i jedan Indijac. Trebalo mi je vremena da im popamtim imena ali ok :) Najteži je ovaj Indijac, zove se Nišvantan, ili Nivšantan, ili tako nekako. Upoznajem mnoge ljude za ovo kratko vreme i nikome ne znam ime :) a oni mene oslovljavaju sa Nikola, što me često baš začudi i obraduje.
Tema na kojoj ću se baviti ovde jeste ''Raspoređivanje medicinskih sestara'', tj. primena optimizacije metodom kolonija pčela na gore pomenuti problem. Deluje very interesting. Sada čitam radove, što na temu problema, što na dosadašnje primene algoritma, pa ću da krenem da radim implementaciju. Ono što se postavlja kao glavno pitanje ovde je to da li ću se u praksi sresti sa tim sestrama oko tog raspoređivanja da vidimo kako to funkcioniše na delu. Sestro, sestro, znam tvoju boljku ... :)
Prošle nedelje smo išli u Nottingham Castle nas petoro. Slike se mogu naći na sledećoj adresi.
http://s240.photobucket.com/albums/ff17/ntodorovic/Nottingham%20castle/?start=all
Imam pametnog druga Mixu koji je preporučio gledanje view as slideshow, i meni se jako dopalo, sve slike su uvećane sve vreme. Kao što se da zapaziti, bašta zamka je predivna, sa mnogo cveća i drveća, šarenilom. Zamak je skoro 900 godina star. Ima i neki muzej unutra, za koji se u najmanju ruku može reći da je smešan. Ima kao nekih antikviteta i nešto iz istorije, ali to je 5% zamka. Ostalo su neke makete, sve u suštini veštačko, ima par soba za decu da se igraju (u muzeju!?!?!?!), ima još gomila nekih gluposti neprimerenih za takav muzej, ali to je neka glupava fora, ne razumem te britance. // ovo može da posluži kao uvod za sledeći post :)
Onda, čim sam došao, prijavio sam se za njihovu odbojkašku sekciju. Imaju na fakultetu hiljade različitih udruženja, neka su smešna i besmislena (npr. udruženje vampira ili gusara), ali imaju udruženja za sve moguće sportove, sve lepe stvari - ples, joga, navijanje, mir u svetu, zelenilo i gomilu drugih. Šta mislite gde se prijavio moj sustanar, pa u modnu sekciju, naravno! Ja se kažem prijavio za odbojku i za Go!, ali mi se go poklapa sa odbojkom, pa neću moći da idem. Imam dva-tri puta nedeljno treninge i prošao sam u uži izbor za prvi tim, tako da ću verovatno da igram na utakmicama sa drugim univerzitetima. Ima ovde kao neka BUSA liga gde se igra Notingem protiv Oksforda, Kembridža i drugih univerziteta, igra se i kod kuće i u gostima i to bi mi bilo ekstra zanimacija. Plus, ovi treninzi su ekstra naporni, tako da ću i da podignem nivo svoje forme, zdraviji život i takve stvari. Ekstra je to što ću da igram za tim koji predstavlja 30-tak hiljada studenata, mada sa druge strane i nije toliko teško pošto ovde nije mnogo popularna. Uglavnom su u timu strani studenti, Nemci, Francuzi, Poljaci ... Pitanje je da li ću igrati primača, libera ili možda čak korektora, tehničara verovatno neću, jer ima jedan bolji. Treba koleno da ojačam i popravim tako malo odraz i biće fantastiše.
Dalje, od zanimljivosti, u sredu je bila proslava rođendana dve devojke iz opasne grupe, Sanja i Nataša su imale rođendane u sredu, odnosno petak, pa su rešile zajedno da proslave. U fancy kući smo se okupili, došlo je još puno gostiju osim nas Srba bili su i Grci, Mehikanci, Kiprani, Francuz, Japanka i ovi ljudi iz Vojvodine. Bio je super provod, zajebancija, slike još nisam postavio, ali hoću uskoro. I slike su skroz luuude, one pričaju same po sebi dovoljno. Da ne zaboravim, Marijana je izričito insistirala da stavim u Blog to da se ona često obuzima, šta god to značilo. U stvari, ona misli da je opsedaju zli dusi iz kuće.
Sinoć smo pravili žurku kod mene da proslavimo činjenicu što nam je Vlada Republike Srbije konačno uplatila stipendiju. Probili su rok koji su imali za uplatu prema datom ugovoru, i mi smo već krenuli da se brinemo za našu situaciju. Svima je bila frka oko uplate prve rate za stanarinu ovde, pošto su ugovori već bili potpisani. Tako smo našli, tačnije Maja je našla ljude iz B92, koji su nas u telefonskom intervjuu pitali o našoj situaciji, u nadi da apelujemo na našu Vladu da nam što pre uplati. Čak su nas i objavili na sajtu (malo se skroluje dole, stavili su je kao podvest),mada nisu u dnevniku kao što su rekli da hoće. Na svu sreću, novac je stigao, tako da nam je svima lakše sada. Ja sam uplatio prvu ratu (inače 1500 funti) Imali smoi povoda da se okupimo i zalijemo taj novac što smo dobili. Malo viski, malo pivo, kod mene u kuhinji/trpezariji, bilo je fino - nadam se.
Na faksu je ok, mada mi se ne sviđa kantina sa hranom, imaju samo dva-tri izbora i uvek je skoro sve isto sranje. Ima kao neka piletina u wrap-u i neka pasta. Dobro je da ima dosta različitih salata, ali opet. Ne samo da mi se ne sviđa hrana, nego nije ni kvalitetna dovoljno, a skuplja je. Tako da sam se odlučio da odlazim kući na ručak. Ukupno mi treba oko nekih sat vremena da odem do kuće, skuham nešto brzo i vratim se back. To ću da radim većinu puta, a ponekad mogu i tamo da ručkam.
Пријавите се на:
Постови (Atom)
