Od crkve do Linkin Parka

Evo me desetak dana u Notsu i već imam puno toga da pišem. U stvari, ja sam izgleda zaboravio najbitniju stavku da napomenem u prošlom postu. Pa ja sam se šišao, čoveče. I to golemo! Da sam još malo skratio bio bih ćelav. Šalim se, nije baš toliko strašno, ali je opasno (šišanje). Videćete kasnije u odeljku sa slikama (koje još nisam postavio), ljudima (koji me ne znaju 10 godina) treba vremena da me prepoznaju. Iskreno, ja nisam hteo toliko da se šišnem, ali je ovo još jedan od dokaza da se frizerke (i žene generalno) slabo razumeju u centimetre. Već sam pričao tu priču pre oko godinu i po u onom prethodnom blogu, pa da se ne ponavljam :)

Prva vest je da je još jedan stanar napustio stan Velikog Smrada, moj prijatelj Turac Burak. Svi se pitaju ko je sledeći. Nadam se da ću ja ostati do kraja svih 51 nedelja i dobijem nagradu od 250 funti. Znači, sada nas je samo četvorica u stanu, i mnogo lakše sve da se organizuje. Čak je i Čeh Lukas (kuler) počeo da zatvara vrata lepo, ili da se barem trudi.

Druga vest je da smo dobili novu koleginicu u kancelariji. Zove se Rupa :) iz Indije. Tako sada imamo 2 Brazilca, jednog Kolumbijca, njih dvoje iz Indije i mua. Jes da sam došao pre deset dana al meni izgleda brate kao da sam već mesec dana tu. Jedan dan, sedimo mi u kantini za ručkom (naš ASAP tim, svaki dan nas 15-tak ruča zajedno) i tek čujem ja iza mene neko priča nešto ''In Serbia bla bla''. Čim sam ga spazio, odmah sam ga prepoznao bio je to ovaj dečko šmeker iz reklame. Hehe, kako da iznenadim Mikija zapitam se, zgužvam maramicu i direkt u glavu. Kako me je dečko pogledao namršteno, hteo da se bije. A ja sam počeo da se smejem na glas, ''Ha ha ha'', dok ovi moji lepo kulturisani kolege nisu verovatno mogli da veruju i par minuta su ćutali posle toga. Kada me je Miroslav prepoznao, prijateljski smo se rukovali i razmenili par reči na srpskom čisto malo da niko ne razume.

Petak je bilo veče za izlazak i hm, dobra stvar da se podsetim koliko je ovde skupo izaći u poređenju sa Srbijom. Imali smo lep povod, ortak sa odmojke Šći Ćun Čeng (James Chang) je doktorirao i u utorak se vratio u rodni Tajvan. Tako da se skupila neka ekipa sa odbojke da se pozdravimo i proslavimo sa njim. Prvo smo išli u restoran La Tasca, (španski, jel'te). Jedosmo Paelje, starno super.

Posle smo otišli u neki kao kafić zove se Piče sve Pijano. Kafić stvarno izgleda svetski. Mislim, nije baš kafić. To je nekad bila crkva, ali su je preuredili. Stvarno su šuntavi ovi Britanci. Jesu je napravili extra, super nameštaj, kokteli, ima i podijum, veliki je prostor - baš je kvalitetno mesto, ali je skroz čudan filing da je tu nekad bila crkva. Sve u svemu, fino smo se proveli i tamo. Bilo je zanimljivo kad je Carl, Šveđanin rekao da su razmišljali da kupe Dr James-u joint pošto je doktorirao, ali nisu znali gde da kupe. Pošto ovaj nikad nije čuo za izraz joint, objasnio sam mu da je to trava. Tada me je Carl pogledao i rekao: ''Hej, pa ti si iz Srbije, ti bi trebalo da znaš gde može da se nabavi''. Ja sam se samo osmehnuo i reka: ''Nema problema, ako ti treba, završićemo, imam ja jednog prijatelja, mi Srbi imamo veze svuda...'' :)

Ovih dana imam događaje sa glavnim likom iz kuće Ramom. Prvo se pohvalio kako ima 10 pari cipela ovde. Ej, 10. Ja imam cipele, patike i patike za sport. Ali dobro, on je kako da se izrazim, on je okej. I počeo je da pizdi zato što je on jedini u kući koji čisti i sređuje. Mislim nije baš jedini, ali 90% stvari radi, mada ga niko ne tera. Malo je popio pa je mogao da se opusti i prevali preko jezika ono što misli. Skupili smo se konačno sva četvorica, slučajno ili namerno, i krenuo je da optužuje Lukasa da je aljkav i bezobrazan (i ima pravo) a ovaj ga kulira i briga ga. Ram je ispizdeo i otišao u sobu i napsovao ga. Meni je situacija bila izrazito smešna, ali smo se potom nas trojica dogovorili da se od sada subotama organizujemo da održavamo kuhinju, kupatilo i te stvari. Mislim, daleko od toga da nam je stan u očajnom stanju, nije ni perfektan, ali je ovaj ram malo bolesno pedantan. Šta ćeš. Mada, sve u svemu, nije on loš lik. Mada, glavni događaj se desio sinoć kada je sa Pierom izašao i vratili se oko 3-4. Ja sam tada bio budan gledao naše teniserke (koji sam manijak, gledao sam i Anu do ujutru). I ništa, ovaj se Ram ubio ki bulja, ne može da gleda na oči a Pier mi kaže da je ovaj izgubio telefon. Zovu ga ali se ne javlja. Onda je Pier izašao na ulicu i krenuo putem kojim su se vraćali i našao telefon, dok je Ram zaspao. Kakav car! Tel je bio na ulici netaknut, očigledno je ispao ovome, koliko je bio janpi.

I sada glavni događaj nedelje, gostovanje sjajnog benda Linkin Park, koji sam zavoleo pre nekih 5-6 godina kada smo divljali po Bukureštu na ACM u rent-a-karu. Iako su me neki (Andreja) upozoravali da zvuče loše uživo, ja sam odlučio da pljunem 30 funti, Marijana je našla karte 3 dana pred koncerat, što je pravo čudo, jer 10 dana ranije nije bilo, ali verovatno je neko odustao i ispostavilo se da su mesta odlična. Bilo bi mi mnogo krivo i da sam ovo propustio (kao Rihanu i Kanye). Jako umoran pošto sam prethodne noći gledao tenis, ulazim u taxi koji vozi neki lik iz Pakistana, koji misli da je Srbija blizu Rusije (ono možda politički jeste, ali geografski nikako), što naravno nije neočekivano jer 90% ljudi ili nije čulo za Srbiju ili misli da je blizu Rusije. A i oni koji su čuli, nemaju tako divno mišljenje o Srbima. Bilo kako bilo, mesto događaja je Nottingham Arena, koncert je bio fantastičan, zvučali su jako dobro, što se ne može videti na mojim klipovima koje sam postavio, pošto je bilo jako glasno i telefon baš nije u situaciji da to najbolje usnimi. U svakom slučaju, atmosferu sa koncerta možete lepo videti, uz refrene meni omiljenih pesama. Mogu da kažem da dole mesta za stajanje baš nisu preporučljiva, osim ako čovek nema sto kila i nije izdržljiv. Naročito u ovim nazovi ''kavezima'' iz prvih borbenih redova, gde je non-stop bila šutka i odakle su redari bukvalno izvlačili devojke a Boga mi i mladiće kojima je pripadalo teško, da li zbog alkohola, droge ili su ih zgnječili, ili sve umixano. Uspeli smo i da napravimo par sličica, sve preko telefona, čudo ova tehnologija danas. Odeš u Englesku, preko Interneta kupiš karte za koncert, snimiš koncert i slikaš se mobilnim telefonom, prebaciš na kompjuter i okačiš na Internet i prijatelji u Srbiji i ostatku sveta mogu da te gledaju.

U kakvom mi svetu živimo, neverovatno. Možda sam ovo već i rekao, ali treba stalno biti zahvalan stotinama i hiljadama ljudi koji su svojom genijalnošću, velikodušnosti i nesebičnosti omogućili da sve ovo bude stvarnost. Pre samo nekoliko hiljada godina, ljudi su živeli u pećinama. Zato, treba se setiti, kad pritisneš dugme za lift, upališ svetlo u stanu, piješ vodu sa česme... Treba tada pomisliti na buduće generacije i koliko mi možemo da pomognemo da se ovaj svet očuva. Ja volim da se nadam dobrome, ali ga ne očekujem. Da liće i kakve katastrofe zadesiti planetu, zavisiće upravo od nas. Ne želim da pravim razdvajanje na ,,mi'' i ,,oni'' - svi smo zajedno stanari košnice. Kada bi se svaki čovek uključio barem malo i vodio računa o nekim svakodnevnim stvarima, kao što je rasipanje energije, vode, itd. bila bi drugačija situacija.