Zelen-trava doma mooog

Zdravo dragi Blože!

Težak dan je bio ponedeljak, 21. juli. Neki će pomisliti da pričam o Radovanu, ali ne, pričam o sebi. Nevezano za to da li je kriv ili ne, to će nadam se pokazati suđenje, moram da priznam da me je oduševio čovek i da napravim malu digresiju od inicijalne teme koju sam želeo da pričam. Kad sam danas pročitao u novinama kako se čovek predstavljao, šta je sve radio, mogu samo da mu čestitam. To što izgleda kao Aspiriniks je druga priča, ali da je držao predavanja, zarađivao, pa čak i pisao za novine, pokazuje koliko ima snažnu volju i koliko je mentalno stabilan. Bukvalno se pretvorio u drugog čoveka.

Ali dosta o njemu, ima ga po svim novinama. Zašto je meni bio težak dan? Pa, ko prati ove moje pisanije, mogao je da primeti da se u poslednje vreme baš i nisam bio najlepše raspoložen, da sam se stalno žalio na mnoge stvari, možda najviše i na vreme. Uistinu, sigurno je vreme jedan od faktora koji su uticali da se osećam lošije i na neki način nezadovoljno. Naravno nostalgija koja se produbljuje vremenom otkad sam otišao poslednji put pre 2 meseca i određenom dozom usamljenosti koja se malo povećala otkad sam povredio koleno, nosio štake itd. Verovatno je i činjenica da ne igram više odbojku doprinela jer mi je to bio ventil sa jedne strane.

Dakle, ja sam mnogo mnogo razmišljao vezano za moju odluku da ostanem ovde na doktorskim studijama još 3 godine. Razmišljao i presudio na kraju da odustanem i vratim se kući. Dakle, da završim masters tamo u septembru nadam se i posle toga se vratim doma. Bilo je teško odlučiti se i predomisliti sada. Ovo je dobra prilika da nastavim sa studijama i doktoriram za 3 godne na dobrom univerzitetu. Imam jako dobru komunikaciju sa profesorkom koja je odličan stručnjak, dakle sve preduslove da imam kvalitetan doktorat. Živim u multinacionalnom okruženju koje je vrlo zanimljivo, upoznao sam puno ljudi. Takođe, puno pogodnosti ima život u ovoj zemlji, kao što su kupovina preko neta. Još mi je teže bilo jer sam već profesorki rekao da ću ostati i ona se prilično založila da pronađe sredstva za mene kako bih ostao.

Pa ipak, poslednjih meseci sam shvatio da doktorske studije nisu ono što me ispunjava i da se ovde ne osećam srećno. Naravno da želim da radim phd i da teško mogu da zamislim sebe u budućnosti bez dr(kadžija) ispred svog imena. Ali ipak u ovom trenutku nisam spreman da žrtvujem svoje zadovoljstvo i sreću zbog toga. Jer 3 godine je dug period, a ako se ja ne osećam sretnim i ispunjenim kad dođem u stan i ako nemam sa kim da se nasmejem, ako čekam vikend da bih imao više vremena da telefoniram skajpom, ako živim i radim sa iščekivanjem kada ću sledeći put da putujem kući, to onda nije prava stvar. U ovom trenutku se tako osećam i već duže vreme takva osećanja preovladavaju u meni. Želim da igram tenis sa bratom ispred zgrade, da mu pokazujem matematiku i gubim u šahu, da izvedem Gagu na večeru, da odem sa mojima na vikend u Soko banju. PhD je nešto što ja treba da uradim, nešto što mi po inerciji dolazi posle mastera. Ali, ne moram sada odmah po svaku cenu. To sam shvatio, jer u ovom trenutku, bitnije mi je koliko sam zadovoljan i kako živim nego šta će pisati ispred mog imena. Možda mi je bolje u planu na duže, ali biće novih prilika, na kraju mogu to uraditi i u Srbiji. Moguće je i da bih se privikao posle određenog vremena, ali pitanje je da li je dobro da se privikavam na ono što ne želim ili da živim onako kako bih voleo.

U nedelju sam definitivno odlučio i u ponedeljak rešio da kažem profesorki. Nema razloga za odlaganja, što pre kažem bolje je za sve, pre svega da neko drugi dođe na to mesto. Bila je to knedla koju sam morao da progutam, jer sam sa profesorkom imao dobar kontakt, dosta se potrudila da dobijem finansije za doktorat i meni je bilo jako teško da joj saopštim, pogotovo 2 meseca posle najave da ću ostati. Najviše mi je krivo jer sam onda zaludno zauzimao to mesto a mogao je neko drugi da se prijavi u međuvremenu i pronađe sponzorstvo. Skupljao sam hrabrost sat vremena, jer je trebalo da joj kažem ono što sam znao da će da je razočara i da pokušam da objasnim šta jee uzrok tome i kako se osećam. Nego, kad sam želeo da odem kod nje u kancelariju, bio je neki momak koji se dosta zadržao što je još prolongiralo moju nestabilnost i neugodno osećanje.

Ipak, došao je i taj tren, ušao sam i rekao direktno šta nameravam i šta je razlog, odnosno kako se osećam povodom svega. Prema njenom izrazu lica, mogao sam odmah posle prve rečenice da vidim razočarenje i nezadovoljstvo koji je pratio dalji tok razgovora. Pokušao sam da objasnim kako se osećam, i šta me je navelo da promenim mišljenje posle 2 meseca. Razgovor mi je bio težak i mučan jer sam se sve vreme osećao loše zbog svega prema njoj, a i sada se osećam slično. Ona je pokušala da me navede da razmislim još malo, međutim ja sam shvatio šta želim i definitivno odlučio. Bio sam apsolutno iskren i nadam se da je ona to mogla da vidi. Nadam se zaista da će se naći neko ko je zainteresovan da radi ovde doktorske studije iz hyper-heuristics. U svakom slučaju bolje je da sada kažem, nego da se povučem posle godinu dana ili da se privikavam na nešto što ne želim.

Tako, ja nastavljam svoj quest, trenutno pišem master rad koji treba da završim do sredine septembra. Idem na konferenciju u Jorku da prezentujem svoje rezultate. Dolazi mi Gaga u petak. Srbi počinju da izdaju nove falš pasoše. Uskoro će OI, a i onaj LHC. A ja, ja mislim da sam odlučio pravu stvar i progutavši ovu knedlu, zadovoljnije idem dalje.