Životne lekcije!

Prvo da nagovestim da ovaj blog počinjem da pišem u 3 sata noću, došavši iz grada sa žurke koja se zove El Mundo i moram odmah da kažem da se ne sećam da sam skoro bio na tako dobroj žurci. Organizovana je u klubu Halo, i prosto sam se iznenadio koliko sam ljudi znao. Što sa odbojke, što iz raleigh park-a, što sa faksa, što Alek. Baš je bilo strava, ja sam išao sa mojim kolegom iz kancelarije, Kolumbijcem koji se preziva Castro (zanimljivo prezime) i njegovim Latino društvom. Klub Halo je imao 3 pozornice, jedna na kojoj je išla latino muzika, regeton, špansko, drugi gde se menjali grčko-tursko-house. Na trećoj je bio hip-hop/rnb, i razume se, tamo sam imao najmanje poznanika. Ali, bukvalno je bilo da gde god da se okrenem znam po nekoga i to me je oduševljavalo.

No, da se okrenem lekcijama koje sam spremio da ispričam. Prva lekcija:

Ubismo se ko stoka!

Bio sam pre neki dan na žurci kod srpskih prijatelja. Oni su pozvali još puno svojih raznih prijatelja iz raznih zemalja, full house, što bi pokeraši rekli. U stvari, ja nisam bio siguran da li ću da idem na tu žurku. Prethodnih noći sam premalo spavao zbog tenisa, a to veče sam imao i trening od 8-10:30. Tako ponesem ja na trening peškir, šampon, papuče, kompletnu opremu za tuširanje, pa ako se odlučim posle na žurku da se tušnem u svlačionici. Te su bre njihove svlačionice vrlo čiste i kvalitetne, tako da nije problem istuširati se, čak imaš i fen za kosu posle.

Anyway, na treningu se razbudim, iako mi se spavalo pre, pa se odlučim ja da zapalim na žurku, ali se rešim da ne ostajem dugo, recimo oko 12 da odem kući, jer sutra u 8 treba da ustajem. Žurka je bila fina, možda i prevelika gužva, ali dobro. U kuhinji puno pića, i jedna vrlo zanimljiva flaša koju ne znam ko je doneo, ali piše na njoj ''Kajsijevača''. Verovatno nerazumljivo za ostale, nesrpske goste, ali ja se obradovah jer me seća na rodni kraj. Tako, odmah popijem malo da me prođe nostalgija, ali vidim da je svima merak da probaju to ''čuveno'' srpsko piće. I tako, ispričah se sa gomilom ljudi, a kad se malo raščistila gužva mogli smo i da džuskamo. Ostao sam duže, do pola 2 otprilike, tako uvek i bude - ostanem duže nego što planiram.

Vratismo se u Raleigh Park, pored mene su bili Maja i njene ukućanke i još jedan dečko. Taman se pozdravismo i ja vidim jednog Mexikanca sa žurke, koga su pokušavali da nose drugarica i još neki lik. Toliko se ubio da nije mogao da gleda na oči, a oni se muče. Znam kako je meni bilo nekada davno (jednom), pa se rešim odmah da im pomognem. Korak po korak, odneli smo ga nekako kući, sva sreća pa živi u pridzemlju. Položili smo ga na krevet i on je samo nastavio da spava. Pošto nisam bio siguran da je sve ok, ostao sam još neko vreme za svaki slučaj da ne krene da povraća ležeći. Ova Mexikanka je ostala da prespava.

Ništa, zaputim se kući u nadi da ću konačno da legnem i odmorim se malo. Ali jebi ga. Ispred zgrade leži jedan tip samo u košulji i pantalonama (a ledeno napolju), a dvojica pokušavaju da ga unesu unutra. Jao brate, ne opet! Ništa, priključim se ja, samo što je ovaj lik bio skroz drugačiji. Onaj je barem spavao i nije bio svestan. Ovaj je odbijao da ''sarađuje'' , cimao se, tresao, vrištao. Pomislio sam da je na nekim drogama, mada su me njegovi prijatelji ubeđivali da je ''samo'' pio alkohol. Bilo je tu povuci-potegni, malo ubeđivanje, malo sila i nekako smo ga uneli da spava. Konačno sam krenuo kući i zaspao negde oko 4.

Ljudi, molim vas, mislite!! Ne pije se ustima i grlom, već glavom. Moramo znati koliki je naš limit i koliko se može. Lepo je popiti malo, da se čovek opusti i lepo oseća, ali zašto nastavljati sa alkoholom kada znam da ne mogu više. I uvek je dobro malo đuskati, popiti vode i slično. Međutim, u našoj zemlji, a verujem i ostalim, postoji ona klasična priča da smo se razvalili od alkohola. I to je ono čime se ljudi hvale, a pitanje je u stvari da li treba da se hvale ili žale. U ovoj priči, svi su gubitnici. Gubitnici su ovi momci jer su prolazili kroz haos i muku, a gubitnici smo i mi jer smo proveli sate mučeći se sa njima umesto odmora i udobnog sna.

It ain't over 'till it's over

Druga lekcija koju ću da ispričam je iz meča koji je igran u sredu Warwick-Nottnigham. Potrudiću se da skratim priču jer treba da se radi, a ovaj tekst izgleda zastrašujuće veliki tako da je pitanje koliko ljudi uopšte i krene da ga čita :)

Gostovali smo u Warwick-u u poslednjem kolu u grupi. Warwick je poslednji tim u ligi i nema ni jednu pobedu. Imaju samo dva osvojena seta u 11 utakmica. Mi smo ih dobili rezultatom 3:0 kod nas. Sa punim samopouzdanjem odlazimo na meč i bukvalno sa razmišljanjem da ćemo lagano da ih dobijemo i sa tom pobedom osvojimo treće mesto u grupi i lakšeg protivnika u osmini finala plej ofa. Nama su posle zime pristigla još dva odlična igrača. Imali smo svu logiku ovog sveta da ćemo da pobedimo. Međutim, ne ide sve uvek onako kako očekuješ, pogotovo se ponašaš arogantno više razmišljajući o protivniku u plej ofu.

Odmah smo loše krenuli u startu, lošim prijemom dozvolili da se odlepe. I poveli su sa 2:0 u setovima. Poenta je da je velika pauza izgleda poremetila nas, a i da se nismo najbolje uklopili sa novim igračima. U svakom slučaju, što zbog naše loše igre, što zbog njihove dobre, oni su dobili. Uspeli smo da se vratimo i dobijemo treći set. Međutim, na kraju četvrtog seta prava drama. Set lopte za nas, za njih - i na kraju izgubismo. Niko od nas nije mogao da veruje. Svi smo bili ekstremno razočarani utakmicom i ne želimo da se ponovi više.

I u ovom slučaju su svi gubitnici. Oni, zato što ispadaju iz grupe i vraćaju se u drugu ligu naredne godine. Mi, zato što smo umesto trećeg osvojili četvrto mesto i sada nas očekuje zajebani Šefild Halam u plej ofu. Zaključak je da ako čovek nešto želi da postigne, onda mora da istraje do kraja, bez obzira da li je u dobroj ili lošoj situaciji. Kip jor hed ap!

Optimizam-pesimizam

Znate, odlika snažnih karaktera je u ponašanju i razmišljanju kada sve nije najbolje. Na muci se poznaju junaci, to dobro znaju srpski teniseri. Na stvari se može gledati iz potpuno različitih uglova, ako vidimo ove dve lekcije. U prvoj, dobitnici su ovi momci koji su se prepili, jer imaju dobre prijatelje koji su im pomogli, a i naučili su mnogo toga, siguran sam. Dobitnik sam i ja, jer se lepo osećam što sam im pomogao, iako ih praktično ne poznajem. U drugoj lekciji, dobitnici su naši protivnici, jer su bili presrećni što su konačno nekoga pobedili. Oni su bukvalno bacali patike po terenu posle toga. Dobitnici smo i mi jer smo naučili mnogo oko toga kako se treba ponašati i razmišljati.

I zapamtite, prijatelji! Svi smo mi pobednici u svakoj situaciji. Pobednici smo jer smo tu, jer postojimo. Pobednici smo sve dok se tako osećamo, bez obzira šta drugi misle i kažu. Bez obzira koliko sedimo na dnu bunara i niko ne čuje povike u pomoć, pobednici smo, jer verujemo u to. Mislim da ne kenjam ovo bez veze, treba tako razmišljati.