Gde se ovde pali svetlo?

Pao je mrak. Nema svetla i nista se ne vidi. Situacija je takva da gde god da se pomerimo, i dalje je mračno, a tracak svetla se teško vidi. Svako ima svoje mišljenje o tome. Neki kažu da su došli zli ljudi iz daljine i ugasili svetlo. Drugi kažu da su ti koji optužuju ove sa strane upravo krivi što je svetlo ugašeno. Prvi opet optužuju druge da su oni krivi što je svetlo ugašeno. I tako u nedogled. Ko je ugasio svetlo više nije ni bitno. Bitno je da je mrak i da se ništa ne vidi. Čak ni sam sebe ne vidim i ne znam odakle i zašto sam u ovoj mračnoj sobi. I da li sam uopšte tu. I da li će sav ovaj plamen koji gori pomoći da se razdani. Možeš ti paliti kol'ko 'oćeš, sveća izgori i opet je mrak. Još mračniji. Ugljenisani. Možemo da plačemo. Možemo da se deremo. Možemo da vrištimo i razbudimo sve komšije. U sobi je mrak, crno.

Znam šta se desilo. Pričao mi je kolega pre neki dan, kako su došli kod njega u kuću ortaci, napili se i jedan od njih je ušao u wc, zaključao se. Međutim, nije znao kako da se otključa. Pokušavao, ali bezuspešno i šta je uradio, razvalio vrata, oborio ih dole i izašao čovek. Isti taj kolega mi kaže da se i njemu dešavalo više puta da tako zaključa wc a da posle ne zna kako da ga otključa. Eh, mislim se ja, koliko li čovek mora da bude u pijanom stanju da ne ume da otključa vrata koja je maločas zaključao. Ali shvatam analogiju. Sigurno je neko jako pijan, drogiran, ili u teškom psihičkom stanju ugasio svetlo, a posle nije znao kako da ga upali. To ima smisla. Možemo da tražimo prekidač. Možemo da opipavamo zid, pod, čak i plafon. Prekidača nema!

Eh, ali znaš šta! Pa nije niko ugasio svetlo. Heh. Bože svašta. Pa svetlo se ne gasi tek tako, kao u onom vicu - bile dve babe, došla treća i ugasila svetlo. Jok. Shvatam ja čoveče, ovo svetlo se ne gasi pritiskom na dugme. Ovo je u stvari mrak koji postepeno, neprimetno pada. Čudno je koliko dugo pada taj mrak, jer ja se ne sećam kada je bio čist dan. Onako svetao, sunčan. Samo su mi pričali o tome. Neki kažu da mrak pada 9 godina. Neki da pada 15-20 godina. Neki pominju čak brojku od 50, pa i 100. Ima i onih koji se usuđuju da pominju šeststo. Ah to je tako interesantno. Pada polako i niko ne primećuje, niti se trudi da napravi sijalicu. Onda kad je pao toliki mrak da se ništa ne vidi, ljudi su krenuli da pale vatru. Oni ne vide da se tom vatrom pali nameštaj u našoj sobi.

U sobi postaje zagušljivo. Vatra će se ugasiti a zatrovanih pluća nastavljamo da živimo u sobi. Jedan izlaz je razbiti staklo i odleteti kroz prozor. Da li je napolju svetlije? Ko zna. Treba uporediti. Plašim se bre. Šta ako su na prozorima rešetke. Pa da razbijem glavu. Nisam ja Supermen kao Dwight Howard. Gde god da se pojavim, reći će za mene da sam živeo u mračnom području. Pa dobro, barem sam naučio da se snalazim u mraku ako ništa drugo. Ali 'beš mrak ako je tamo svetlo. Nikada me nije bilo sramota što dolazim iz tamne sobe. Ali da li da dozvolim da se ugušim unutra? Ili da mi džemper bude natopljen neprijatnim mirisom dima kad izađem?

Ili će možda svanuti zora i svi mi progledati. Ali džabe nama i svetlo, ja mislim da su nam oči toliko dugo u mraku da su postale zatvorene. Tako da čak i kada se pojavljivala svetlost na kratko, mesec ili zvezda padalica, ne bismo ih videli. Čuo sam samo legende o tim treptajima. Ništa mi to nismo videli.

U bajkama dobro pobeđuje. Ne znam ko od vas sve živi u bajci. Ja u bajke odavno ne verujem. Ali se nadam. Plačem, ali se nadam. I ima dobrih stvari koje sam iz njih naučio. Mržnja i zloba su najveći neprijatelj svog vlasnika. Da bismo bili srećni, moramo voleti.

Ja znam da ja volim. Volim Nešu, Snežanu i Ivana. Volim Gagu. Volim cvet, Sunce, kišu, šumu i planinu, reku i livadu. Volim vas, volim ljude i životinje. Volim ovaj blog na kraju. Naravno, nije ljubav u svakom trenutku dovoljna, ali je svakako potrebna. Matematičari i logičari to razumeju, ali i svi ostali znaju.

It's never too late.
(Spot i pesma kao da su pravljeni za ovaj post)